Džordž Gordon Bajron - Čajld Harold

Džordž Gordon Bajron - Čajld Harold

POSTANAK ČAJLD HAROLDA

26. juna 1809. dva prijatelja ukrcaše se u malom pristaništu Falmut na brod kapetana Kidsa sa kojim ce ploviti do Lisabona. Smislivši unapred da na putu vodi arheološke beleške, Hobhauz je poneo sobom stotinu pera, dva galona mastila i znatan broj svezaka cistog papira. Bajron je i ovog puta postao magnetski pol citave gomile slugu. "Svidelo se providenju da se umeša u korist nesrecne publike spremivši Hobhauzu uganuce ruke te više ne može da piše i kiša mastila prestala je da pljušti... A što se mene tice - Englesku sam napustio bez tuge - u nju cu se vratiti bez zadovoljstva. Slican sam Adamu, prvom osudeniku, ali ja nemam Evu i nikad nisam pojeo jabuku koja nije bila kisela, zabilježio je Bajron.

Proputovanje odvelo ih je od Lisabona do Sevilje, preko Kadiksa do Gibraltara. Na parobrodu od Gibraltara do Malte putnici zavoleše Hobhauza, koji im je navece, posle obeda, pricao anegdote. Bajron se manje svidao, jer se držao na otstojanju. Ne jeduci skoro ništa, dizao se od stola pre ostalih. Držao se postrani, gledao u more i cinio utisak kao da udiše sumornu poeziju stenja. Shvatajuci njegovo osamljivanje kao prezir, putnici su ga strogo sudili. Zabeležen je njegov sveden pogled, bojažljiv i nepoverljiv. Da su mogli prozreti nemir što se skrivao iza takvog držanja, onu mucnu bojažljivost hromog coveka, oni bi ga žalili. Bajron se priklonio nemom društvu talasa i zvezda, jer se plašio ljudi. Ali dešavalo se kad zauzme jedan stav koji odgovara njegovoj prirodi, da ga posle zadržava misleci da je otmen. I posmatrajuci pramac kako se lagano ljulja i raseca talase, osecao je da ga svaki taj talasic udaljuje od njegovih neprijatnosti. Razmišljao je o svom detinjstvu ali s nekom smirenom blagošcu kao da je ono pripadalo drugoj osobi. ZAŠTO NE BI NAPISAO JEDNU POEMU O OVOM POKLONIŠTVU? Još od detinjstva u njemu se gomilaju snažna osecanja, uskiptela u toj vreloj duši, i pretvaraju se u neku stvrdnutu lavu... Zamislio je junaka koji bi imao staro porodicno ime, Cajld Biren, a koji bi bio Bajron, taj ocajni, razocarani Bajron, koga Hobhauz ne poznaje a uostalom ne bi ga ni razumeo... Brod se ljulja na mesecevoj svetlosti!

JEDNOG JUTRA PROBUDIO SAM SE I VIDEO DA SAM SLAVAN

Posle štampanja Cajld Harolda Bajronov život se naglo preobrazio. Još uvece London bejaše za njega pustinja naseljena sa tri ili cetiri prijatelja; sutradan to je bio grad iz Hiljadu i jedne noci, nacickan osvetljenim dvorcima koji su se otvarali najslavnijem medu mladim Englezima.

Veliko otmeno društvo (što znaci, kako je govorio Bajron, cetiri hiljade osoba koje su na nogama dok ostali svet spava) uvek je spremno na izlive divljenja ili odvratnosti; medu njima glas se širio brzinom munje. Jer oni su osecali potrebu za divljenjem. Francuska revojucija, zatim Bonaparta, razbudili su silne nade kod hiljada mladih Evropljna koje je razocarao Napoleon. U Engleskoj je narocito bilo jako osecanje uzaludnosti života u onim društvenim slojevima koji su se se zgadili nad zadovoljstvima zbog njihove lakoce, nad ratnickom slavom zbog dužine ratova, nad politikom zbog neprekidnog držanja vlasti od strane konzervativaca koje je spoljna opasnost ucinila nepobedivim.

Pesnici, nemocni ili plašljivi, nisu bili u stanju da izraze tu potajnu mucninu. Cajld Harold je bio prvi odjek jedne obmanute generacije. Najzad jedan mladi Englez naslikao je Evropu iz 1812. onakvu kakvom su je cinili revolucije i ratovi. Za narod, koji je vec deset godina odvojen od kontinentalnog života, prica o putovanju u Albaniju i boravak kod Suliota, bila je zanimljivija od putovanja u Indiju ili na Pacificka Ostrva. U Cajld Haroldu bilo je politickih beležaka koje su se mnogo svidale zbog svoje neuobicajne smelosti. Bila je to pesma o moru i potomcima Vikinga, koje je Blokada lišila Okeana, i kroz nju su udisali vazduh ovlažen morskom penom ciji su slan ukus vec pocinjali da zaboravljaju. U istoriji jednog naroda uvek nailaze takvi trenuci kad su nedela vladajuceg poretka odvratna cak i onima koji uživaju njegove prednosti. U jednom takvom trenutku u životu Engleske pojavio se Cajld Harold.

I JA SAM TE VOLEO OKEANU

Kao Cajld Harold i Bajron se "grozio vlastite zemlje". "Kako sam bio lud da se vratim", govorio je on. Secao se mirisa majcine dušice i lavendla, jasnih planinskih obrisa iznad plavog mora, zemalja gde ni o kom nije brinuo niti ko o njemu.

U prolece 1917. lekari Bajronu preporucuju promenu vazduha. Zdrava klima uticala bi na snižavanje njegove groznice. Hobhauz je bio vec peti mesec u Rimu i izucavao arheologiju; pozvao je svog prijatelja u posetu. Za Cajld Harolda Rim je bio najsavršenije mesto za sanjarenje. U svetu nije postojala lepša zaliha bajronovskih tema. Velicina i opadanje, ruševine i lepota, na svakoj okuci sretala su se mesta priznate lepote... Razmišljanje nad grobnicom Cecilije Metele. Kakva je ona bila, ta velika dama što spava u tvrdavi? Je li bila cedna i lepa? Da li je umrla mlada sa poslednjim rumenim zrakom na detinjim obrazima, ili jako stara, sa dugim svetlo - srebrnastim pletenicama? Imao je toliko culnog osecanja da se raznežio nad grobnicon te nepoznate... Sanjarenje na Palatinu. Nocne ptice uvlacile su se medu kamenje obavijeno bršljanom, kamenje od koga je nekad bio sazidan dvorac Imperatora... Vecni moral svake ljudske istorije. Sloboda porada slavu, zatim Slava Bogatstvo, Tiranija dovodi Varvare, i krug se ponavlja...

________________________________

Lord Džordž Gordon Bajron (engl. George Gordon Byron, 1788 - 1824) je bio pesnički prvak engleskog romantizma; stekao je međunarodnu književnu slavu romantičnim epom Čajld Harold, a potom i poemom Don Žuan i poetskim dramama Manfred i Kain. Bajron se rodio kao deklasirani aristokrata, no kasnije pripada najvišim krugovima, iako je po prirodi buntovnik i slobodoumnih nazora. Umire od malarije u borbi za oslobođenje Grčke od turskog jarma. Njegov život i delo usko su povezani, dopunjuju se i stvaraju gotovo nedeljivu celinu. Slobodarski duh i pesničko delo engleskog buntovnika nadahnuli su mnoge velike pesnike, kao što su npr. Puškin, Ljermontov, Lamartin i drugi.

Za Bajronov život, za koji možemo reći i da je nadmudrio njegovu umetnost, važno je to što je bio aristokratski. Aristokrate u 19. veku u Engleskoj imale su mnogo privilegija ali i prepreka. Bajron nije hteo da se ponaša kao engleski lord, i zato je sebe pretvorio u izopštenika. Već u ranoj mladosti, kada su školski tutori uspevali da privole tek da čita lektiru, i kad se tek začinjao njegov sočan ljubavni život, Bajron je već imao status ukletog ljubavnika "koji na svojoj i tuđoj patnji iznova započinje zidanje peščanih kula".

Na Kembridžu, gde kao mladi aristokrata i nije imao prave potrebe da uči, zanimao Bajron se zanimao čitanjem i liberalno političkim idejama. Ostalo vreme provodio je u Londonu, na zabavama, poprilično raskalašnim i čiji je bio idejni predvodnik. Za te žurke imao je ono što je bilo potrebno - "neobuzdanu individualnost i često napadan stil ponašanja i življenja". Bio je lep, zgodan - i hrom - lutka visokog društva. Njegova rana poezija izazvala je slabašan odjek. U časovima dokolice 1807. mladi Bajron je izjavljivao kako mu krajnji cilj i nije da bude pesnik, već da se posveti širem javnom i političkom delovanju.

Bajron je na apsolventskom putovanju po Mediteranu proveo pune dve godine - od 1809 - 1811, i upravo na tom "velikom putovanju", on je stekao neophodna iskustva potrebna da bude pesnik. Među najvažnijima stoji osećanje svetskog bola - Veltšmerc (nem. Weltschmerz). To je posebna vrsta romantičarske nejasne i neizlečive tuge, i osećanja da je ovaj svet najgori od svih mogućih svetova, koji će Bajron donekle integrisati u svoje pesništvo.

Već u prvom odgovoru na negativne kritike, mladi Bajron je pokazao da on ne nudi nikakvu «novu poeziju za novo doba» već da želi da degenerisanoj sadašnjosti ponudi lepšu prošlost - Bajron je bio privržen klasicističkim pravilima i normama više no ijedan drugi romantičar. Priliku da i sam odigra ulogu bajronovskog junaka, pošto ga je uobličio svojim Hodočašćem Čajlda Harolda i nizom "istočnjačkih priča" u stihu, Bajron dobija 1816. kada ga zbog greha bluda (afera sa svojom sestrom Ogastom) svetina napada. Lišen poze, a prisiljen da živi njenu stvarnost, Bajron počinje da izražava svoj najvažniji stav - da je samo stvaranje put iz iskrene tragike i besmislenosti ljudskog života. Zato na početku trećeg pevanja Harolda Bajron poredi svoj pad sa Napoleonovim padom, opisujući, simbolički, Vaterlo.

Kako nije mogao da izdrži izrugivanje svetine, i detronizaciju koju je u Engleskoj doživeo, pesnik je otišao u novo lutanje - samoprognanstvo, na kome je prikupio materijal za dela koja je pisao. Njegovo prvo odlično delo jeste Šijonski Sužanj, napisan u Švajarskoj, nakon susreta sa Šelijem. Osnovna poruka o robu koji se oslobađa iz tamnice je u tome da svi ideali, pa i sloboda, gube vrednost kada se ostvare. Tu istinu otkriva i Čajld Harold u drugoj polovini speva. Za čitavu životnu tragediju iskusniji, junak koji je do malopre lutao obalama Mediterana, i najmanji spoljašnji povod u predelima koje nalazi koristi za samopreispitivanje, povod za razišljanje o velikoj tajni života, i još većoj tajni umetničkog stvaranja.

Produkt ovakve umetničke samosvesti je Don Žuan. Bajron sad već živi u Veneciji i još prezire sve što je englesko – do te mere da menja svoju sadržinu pod utiskom italijanskog duha i književne tradicije, a iz metrike uzima otava rimu - laku tečnu i izuzetno pogodnu za pesničko pripovedanje. U neku ruku, kroz Don Žuana koji i nije tipičan Bajronovski junak, pesnik pokušava da se razračuna sa svojim "drugim ja" iz ranih priča u stihu, pesama, i speva Čajld Harold. 16000 hiljada stihova imao je Don Žuan 1824, kada je Bajron umro, od malarije, razočaran u svoje pokušaje da pomogni Grčkoj da pobedi u ratovima protiv Turaka, i stane na noge.

Don Žuan, u nezavršenom vidu u kome ga danas čitamo pisan je šest godina. U mnogom, građen je kao prvi pravi proizvod Bajrona, još uvek romantičarski ličan, pošto je reč o autoironiji (samoruganju), ali podosta širi i obuhvatniji od prethodnih Bajronovih pesničkih poduhvata. Bajron se smatra prvom slavnom ličnošću u modernom smislu. To je bila delom i pesnikova strategija, kada je nagonio slikare da ga prikazuju kao čoveka od akcije, ili kada se putem svojih stihova samoreklamirao.

Lord Gordon bio je nastariji u takozvanom drugom krugu engleskih romantičara, i jedan je od najzaslužnijih za stvaranje mita o romantičarama zbog svojih stihova koji govore o seti, egzilu i čežnji. Svi predstavnici drugog kruga romantičara (Bajron, Šeli, Kits) su rano i tragično stradali pesnici čije stvaralaštvo i život doprinose stvaranju romantičnog stereotipa, a to je - pobuna protiv društva, patnja i tugovanje i eksperimentisanje sa halucinogenim drogama.

Za dela Bajrona indikativan je jedan poseban tip junaka, čiji se veliki deo karakteristika može pripisati samom piscu. Proučavaoci su pronašli tragove bajronovskog junaka u Džonu Miltonu i mnogim stvaraocima Romantičkog pokreta. To je idealizovan karakter čiji su atributi talenat, strast, prezir prema društvu i njegovi institucijama, nedostatak poštovanja prema rangu i privilegijama (iako ih junak poseduje), gajenje ljubavi koju je srušilo društveno neodobravanje ili smrt, pobuna, prognanstvo, tajna prošlost, arogancija, preterano samopouzdanje ili nedostatak dubljeg uvida i na kraju, samodestruktivnost.

Veličina Bajronove poezije je u tome što je promenila književna shvatanja Evrope. Bajronovski junak je puno obrađivan, i emocionalna težina koju stvara je naravno neizmeriva. Bajronov idealizam, njegov "svetski bol", i njegova, najblistavija od svih bajronskih sudbina, učinili su ga jednom od najvećih figura romantizma. Romantizam, kao reakcija na strahovladu razuma, reda i poretka, sa Bajronom je dobio novi pravac.

Brojne borbe za nezavisnost (Francuska, Grčka, Amerika, Španija) svorile su i konretne socijalne teme romantizma, o nedopustivosti bestidnog bogatstva, o besmislenosti rata i o krahu tiranija. Pesnički fokus je na malom junaku, običnom čoveku.