недеља, 04. новембар 2012.

Filip Višnjić - Boj na Salašu


Boj na Salašu obeležava početak druge Turske ofanzive.
Odmah po dolasku iz Bosne u Šabac, Hasan - paša je prioritetno rešavao pitanje snabdevanja vojske hranom. Da je stigao koji dan kasnije, izgladneli turci Šapčani već bi se predali srpskoj vojsci.Hasan - paša je podelio tursku vojsku u tri grupe, i uputio uh na tri strane šabačkog okruga i počeo je robiti ljude i stoku.

Turskoj vojsci koja je krstarila po mačvi suprostavio se Karađorđe.Boraveći na ceru čvrsto je rešio da Turskoj vojsci iz Bosne stavi do znanja da se u Srbiji neće dobro provesti. Preko Prnjavora, kod Čokešine i Metakoviča došao je do sela Jelenče, blizu Mišara. Tu je odlučio da u šljivaru podigne utvrđenje i u njemu smesti sve Srbe koji su se povukli pred silovitim naletom Hasan - paše. Pretpostavljao je da će srpski borci, zbog taktičke prednosti utvrđenja, naneti osetne gubitke turskoj vojsci prilikom frontalnog napada i da će ona, zbog toga, morati da odustane od daljih napada.

Sutradan 31.januara 1806. Hasan - paša, sa Mehmed - kapetanom Vidaićem i Osman - kapetanom Gradačkim, svom žestinom je napao Kaađorđa. Opkolivši srpske borce koji su se žilavo branili, Hasan - paša je po kiši i snegu, ponavljao napade. Znajući da ustaničkom vojskom komanduje Karađorđe. Turci su slepo navaljivali ne bi li Srbe kako polomili i Karađorđa ubili. Žestok boj potrajao je do predveče, na izmaku dana pri smanjenoj vidljivosti, iznenada iz šume, turskoj vojsci s' leđa, sa pedesetak vojnika, složno su udarili Petar Nikolajević Moler, Jovan Tomić Belov i kaluđer Makarije iz Kaomskog manastira. Turski vojnici iznenađeni i zbunjeni neočekivanim napadom mislili su da ih je opkolila neka velika vojska pa su se tolčiko uplašili da su glavom bez obzira galopom odjahali ka Šapcu ostavljajući više od 200 mrtvih.

Turskoj vojsci iz Bosne koja je početkom 1806. godine nastupala kroz Mačvu srpski borci nisu mogli da pruže ozbiljniji otpor u zahvatu Drine. Zbog prohodnosti zemljišta u širokom frontu svako srpsko utvrćenje moglo je lako da se izmanevriše. Komandanti brojne neprijateljeve vojske bili su svesni svoje prednosti, pa su bez imalo obzira palili i pljačkali sela po Mačvi i, kao hranu, gonili stoku u Šabac i Bosnu.

Dublje u Mačvi, mobilisana srpska vojska Turcima je zatvorila put ka Šumadiji i Beogradu. Utvrćenim Srbima u selu Vukšić komandovali su Janko Katić i Jakov Nenadović, a u selu Ceravcu, na valjevskom putu, pop Luka Lazarević; vojska iz valjevske posavine bila je zauzela Donju kamenu ćupriju kod Orida, na putu koji vodi ka Beogradu, dok su Šapčani, s delom vojske iz Šabačke nahije, zaposeli ušće Dobrave u Savu, prema Mrđenovcu.

Početkom proleća 1806. godine, kad su srpska i turska vojska počele da se premeštaju i zauzimaju bolje taktičke položaje. Janko Katić i Vujica Vulićević, su sa svojim odredima od oko 2.000 vojnika, došli u selo Metković, u Mačvi. Uskoro im se pridružio i Stojan Čupić s ojačanom četom vojnika. U mećuvremenu su procenili da bi bilo bolje da se prebace u Bogatić i da se utvrde i pripreme za eventualni okršaj sa neprijateljem. Utom je stigao izvićač buljubaše Stanka Jurišića koji ih je obavestio da su Turci iz Bosne, pod voćstvom Mehmed - kapetana Vidaića. koji je prešao Drinu sa 7.000 vojnika, porazili buljubašinu vojsku i orobili sela Sovljak i Glogovac. Posle kraćeg dogovora, vojvode su odlučile da se suprotstave nadmoćnijem neprijatelju.

Jašući na čelu srpskih konjanika, Janko, Vujica i Stojan su, što su najbrže mogli, došli u selo Klenje. Čuvši buku turskih goniča koji su terali otetu stoku, zaustavili su se na izlazu iz sela. Dok su se domišljali na koji način da se suprotstave jakom neprijatelju, Čupić se dosetio lukavstva
"da odmah poskidaju bisage i terkije s konja, sakriju kose i zaviju oko glave čalme, pa po turski koplja okrenuvši i po turski konje razigravši, Turcima na susret poću"
- Tako prerušeni nisu izazvali pažnju vojnika Mehmed - kapetana Vidaića, koji su bili sigurni da im u susret dolaze Turci Šapčani.
- Ali tek kad su Srbi ušli meću Turke i kad su oborili oganj iz pušaka, videli su ko su. Posle prvog ognja, Srbi se dohvate sabalja i otpoč-nu seći i razgoniti Turke. Konjanici turski pobegnu, a pešak ostane i mnogo izgine.

Mnogi Turci koji su pobegli s bojnog polja u Salašu, spasili su se prešavši Mrtvaju i Drinu. Mećutim, Turci iz šabačke tvrćave. čuvši pucnjavu, pomislili su da je to vojska Stojana Čupića iz zasede dočekala njihovu braću po veri i oružju iz Bosne, pa su odlučili da im pomognu. Sutradan, posle Salaškog boja, Turci iz šabačke tvrćave silovito su napali odrede Janka Katića i Vujice Vulićevića. Ishod boja rešio je Stojan Čupić, koji je u smiraj dana, vraćajući se od Salaša, iznenada udario Turcima s leća. Potpuno iznenaćen, neprijatelj se odmah dao u bekstvo ka Drini i Šapcu. Čuveni narodni pesnik i slepi guslar Filip Višnjić opevao je Salaški boj.
________________________________

STOJAN ČUPIĆ - ZMAJ OD NOĆAJA

O rođenju i detinjstvu Stojana Čupića nema mnogo podataka. Još uvek nije utvrđena godina njegovog rođenja, niti se zna ko su mu bili roditelji. Poznato je da je rođen u Pivi, u Hercegovini, kao unuk Tode Dobrilovića. Iz neutvrđenih razloga, Todo je napustio rodni kraj i porodicu i nastanio se u Mačvi, u Salašu Crnobarskom, ondašnjem Alipašinom Salašu. Posle nekoliko godina, pošto su u Pivi pomrli Todini sinovi, u Mačvu su došle njegove tri unuke - Đurđija, Kata i Stana, i sa sobom povele malog brata Stojana.

Kod nepoznatog učitelja u Salašu Crnobarskom, Stojan je naučio čitati i pisati. Bio je zdrav, lep, pametan i vredan, ali bez imetka. Kao takav, svideo se Strahinji Čupiću iz Salaša Noćajskog, bogatom čoveku, ali bez svoje dece. Stoga je, od Stojanovog dede Tode, zatražio da mu da Stojana da ga usini. Pošto je dobio pristanak, Strahinja je to i učinio i od tada je gledao Stojana kao rođenog sina. Po svom poočimu, Stojan je nosio prezime Čupić.

Kasnije se Stojan oženio i bavio zemljoradnjom i trgovinom. Prvn srpski ustanak ga je zatekao kao bogatog mačvanskog trgovca.

Sa Karađorđem se Stojan prvi put sreo u Valjevskoj nahiji, gde je išao zarad trgovine svinjama. Ovaj susret je bio presudan za njegov dalji životni put. Odrekao se trgovine i bogatstva i sav se posvetio borbi srpskog naroda za oslobođenje od turskog jarma, u kojoj je zauzeo značajno mesto.
Zajedno sa Ilijom Srdanom iz Prnjavora i drugim viđenijim Mačvanima, podigao je Mačvu na ustanak. U prvoj akciji, likvidirao je grupu Turaka koje je Bego Novljanin poslao iz Šapca u Bosnu da traže pomoć. Čupić je postavio zasedu u Zasavici i na prevaru razoružao Turke, zatim jednog pustio u Bosnu da prenese njegovu poruku, a ostale pogubio. Već u prvoj borbi iskazao je svoju domišljatost i snalažljivost.

Potom se Stojan povezao sa protom Nikolom Smiljanićem i drugim mačvanskim ustanicima i sa njima najviše bivakovao u Kitogu, presrećući manje turske grupe koje su išle iz Šapca u Bosnu, ili obrnuto. Druga značajna Čupićeva akcija iz 1804. godine je likvidacija turske posade u Mačvanskoj Mitrovici, gde je zapalio han i pobio posadu. Zahvaljujući hrabrosti, ugledu i domišljatosti, Čupić je postao nezvanični starešina mačvanskih ustanika. Već u prvoj godini ustanka, Karađorđe ga je postavio za mačvanskog vojvodu i ovlastio da sam bira i postavlja niže vojne starešine. Na skupštini u Bogatiću, potvrđen je njegov izbor za vojvodu i izvršen izbor četnih starešina.

U toku 1805. godine, zna se da je učestvovao u borbi sa Turcima vođenoj između Lešnice i Straže, gde je ponovo iskazao hrabrost i snalažljivost. Posebno se istakao 1806. godine.
Krstareći pored Drine, početkom jula 1806. godine došao je u kontakt sa četiri bosanska bega koji su mu obećavali da Turci neće prelaziti iz Bosne u Srbiju ako ustanici prihvate da plaćaju dažbine i izraze pokornost caru. Stoga su, uz pristanak Jakova Nenadovića i Pop Luke Lazarevića, Prota Mateja Nenadović i Stojan Čupić otišli Turcima na pregovore. Sastavši se na Drini sa Turcima, četiri turska bega su ostala u srpskom logoru kao taoci, a Prota Mateja i Stojan su produžili u Bosnu. Pregovori sa Turcima su uspešno okončani. Dogovoreno je da Sirčić - paša bude turski predstavnik koji će u Srbiji kupiti harač. Međutim, stvari su se iznenada iskomplikovale kada se među Turcima proneo glas da Luka Lazarević traži Ali - pašu Vidajića za turskog predstavnika, što je izazvalo nepoverenje među Turcima i pokvarilo postignuti sporazum. Čupić i Prota Mateja su vraćeni u Crnu Baru, kako bi tu bila izvršena zamena za turske begove. Ali, pošto begovi nisu bili dovedeni, Turci su ih odveli u logor. Na Protino navaljivanje, pušten je Čupić da bi doveo begove, čime se situacija još više iskomplikovala. Čupić nije smeo pred valjevske starešine, koje su smatrale da je sebe izbavio, a Protu Mateju izdao. Tek kad se sve srećno okončalo, ispostavilo se da nije bilo razloga za sumnju u Čupićev patriotizam i dobronamernost. Bilo kako bilo, ova diplomatska misija nije bila uspešna, a u njoj Čupić zamalo nije i glavu izgubio.

Čupić je učestvovao i u čuvenoj bici na Mišaru, u avgustu 1806. godine. Svi njegovi biografi svedoče da je bio izuzetno hrabar i da se istakao junaštvom, a narodna pesma ga svrstava u red najistaknutijih vojnih starešina. Posle poraza Turaka na Mišaru, Karađorđe je organizovao potere za razbijenim turskim jedinicama. U poterama je učestvovao i Stojan Čupić i, po svemu sudeći, pogubio Mulu Sarajliju u Drenovcu. A nešto kasnije, zajedno sa Cincar Jankom, pratio je grupu bogatih Turaka sve do Bosuta. Tu su Turke pobili, iznenadivši ih za večerom i zadobili bogat plen. Jednom drugom prilikom, zaplenjena je neprijateljska lađa na Savi, takođe sa bogatim plenom.
U martu 1806. godine, odigrao se poznati boj na Salašu Crnobarskom. Srpske vojvode - Vujica iz Azanje, Janko Katić i Stojan Čupić, nalazile su se u Mačvanskom Metkoviću, u kući Petra Erića, kad su čuli vest da su Turci prodrli u Mačvu i zauzeli Sovljak i Glogovac. Na Čupićev predlog, odred srpskih konjanika se maskirao u tursku vojsku i dočekao Turke u polju. Lukavstvo je uspelo i Turci su bili potpuno iznenađeni. Poginulo je 67 Turaka, dok su ostali pobegli. Ustanicima je u pomoć pritekao i hajdučki harambaša Stanko Aleksić iz Crne Bare.

U maju 1806. godine, kada su ustanici došli pod Šabac pokušavajući da oslobode grad, Čupić je prešao u Bosnu i palio turska sela. To je izazvalo želju turskih vojnika da napuste Šabac, vrate se u Bosnu i brane svoje porodice, a kako im komandant grada to nije dozvolio - oni su ga ubili. Istog meseca, sukobio se sa Turcima u SalašuCrnobarskom. Turci su pokušavali da priteknu u pomoć opkoljenom garnizonu u Šapcu, ali su ih, u salaškom šarampovu, dočekali Luka Lazarević, Stojan Čupić i Živko Dabić. Neprijatelj je pretrpeo velike gubitke. Posle ove borbe, Čupić je učestvovao u neuspelom napadu za oslobođenje Šapca. Početkom septembra 1806. godine, posle Mišarske bitke, Turci su se povukli iz Šapca, odlazeći u Bosnu, pri čemu im je Čupić naneo znatne gubitke. Kod Bogatića je na Turke izvršen takav prepad da nisu uspeli ni vatru otvoriti. Veliki broj ih je izginuo, a oni koji su pobegli, ostavljali su sve za sobom: volove, konje, oružje, municiju, sav prtljag i tovar na kolima, itd. Polovinom jula 1807. godine, Čupić je napao bosanski korpus koji je bio utvrđen na srpskoj teritoriji, potukao ga i proterao preko Drine, pretrpevši neznatne gubitke. Tom prilikom je Čupić ranjen, a konj pod njim ubijen.

Pored silnih borbi i okršaja sa Turcima, nalazio je vremena da se bavi i drugim aktivnostima: 21. avgusta je učestvovao na savetovanju u Beogradu, gde je, svojom poslovičnom rečitošću, ispoljio antiaustrijsko raspoloženje. Početkom aprila 1807. godine, Karađorđe je naredio da se prikupi valjevska, šabačka i mačvanska vojska i uputi u Bosnu. Stojanu Čupiću je palo u udeo da, sa potrebnim snagama, zapali Janju i Bijeljinu i pobuni okolna sela. Sudeći po oskudnim austrijskim izveštajima, ustanici su u Bosni pretrpeli znatne gubitke. Čak je javljeno da je Čupić poginuo, ali ta vest nije bila tačna.
Operacije u istočnoj Bosni su nastavljene i kasnije, a za komandanta srpskih trupa postavljen je Jakov Nenadović. Pod njegovom komandom je bio i Stojan Čupić koji, sa 1000 svojih vojnika, polovinom aprila prodire duž Save, pali turska sela i mobiliše sav živalj koji je sposoban da nosi oružje. Ipak, pred jačim i brojnijim turskim snagama, ustanici su se morali povući u Srbiju. Krajem oktobra 1809. godine, Čupić se nalazio u logoru kod Loznice, koji je bio opkoljen turskim trupama. U logoru je bilo oko 3000 ustanika, sa 11 topova, a u pomoć su im stigli Jakov Nenadović i Luka Lazarević. Posle višednevnih borbi, zaokupljeni i nekim svojim problemima, Turci su se povukli u Bosnu. Na iskraju leta 1813. godine, jake turske snage osvajale su, jedan za drugim, ustaničke šarampove. Pali su Lešnica i Loznica, a do presudnog boja došlo je na Ravnju i Zasavici. Stojan Čupić i Miloš Obrenović, sa 3000 ustanika, stacionirali su se u šancu koji se desnim krilom oslanjao na Savu, a levim na Zasavicu. Među ustanicima, najviše je bilo "golih sinova" Zeke Buljubaše, koji su se odlikovali hrabrošću, umešnošću i veštinom.

Turci su šarampov uporno napadali. U ranu jesen, i kiše su se urotile protiv ustanika - napunile su šanac vodom i okvasile barut. Među starešinama je došlo do nesloge. Većina je odlučila da se šanac napusti, čemu se energično suprotstavio Zeka Buljubaša. I pored hrabrog otpora, pri čemu je, sa većinom "golaća", poginuo i Zeka Buljubaša, šanac je pao. Čupić je otišao u Šabac, a potom je, zajedno sa Lukom Lazarevićem, prešao u Srem. Prema tvrđenju M. Milićevića, posle kraćeg vremena Čupić se vratio u Mačvu, gde se krio po šumama i lugovima, da bi se odmah pridružio ustanicima 1815. godine. Sa knezom Milošem se našao u Valjevu, gde je dobio instrukcije da diže Mačvu na oružje. Za to vreme, Stojanova žena je, u velikoj oskudici, živela u vojvođanskom selu Divošu.
Neki mačvanski kmetovi su se suprotstavili ponovnom dizanju ustanka i vojevanju sa Turcima. Među njima su bili Jovan Lazić i Jelić iz Petlovače, Janko Rosić i Živan Vračarić iz Badovinaca, Janko Šumanski iz Crne Bare i drugi. Naume da Čupiću dođu glave, te ga na prevaru izruče Turcima Majraš - paše u Badovincima. Dok su Stojana Turci vezivali, mačvanski kmetovi su kolo igrali, a Jovan Lazić još i pocupkujući pevao:

Hopa cupa, Marta!
Suknja ti je kratka!
Udri nogu od nogu!
Neka dođe pod nogu!

Sa Stojanom su bili njegovi momci Luka i Mirko Đonlić iz Bogatića i Stanko Koprić iz Salaša Noćajskog. Čupić je bačen u zvorničku tamnicu gde je, posle mesec dana, zadavljen gajtanom, a među narod je pušten glas da je umro od kuge. Nešto kasnije, Dimitrije Nogić iz Sovljaka je pobio kmetove izdajice. Sekući Jovana Lazića, pevao je istu onu brojalicu koju je i Lazić pevao kad je Čupića predao Turcima. Stojan Čupić je imao troje dece: kćeri Vasiliju (majka poznatog dobrotvora Nikole Čupića) i Tomaniju, koje su bile udate u Šapcu, i sina Tomu. Toma je imao sedmoro dece, ali ga ni jedno nije nadživelo. Stojan je bio visok rastom, u pojasu tanak, a plećat, dugih nasmejanih obraza i velikih smeđih brkova. Bio je veoma rečit; govorio je mnogo i lepo na skupštinama u Beogradu, pa je Karađorđe znao da kaže: "Kojekude, ko mi nadgovori Čupića i natpiše Molera, daću što zatraži!"

Pri suđenju je bio pravedan, a sirotinji veliki prijatelj i zaštitnik. Jahao je uvek dobre konje, a najviše je voleo mrkog dorata Pejzu. Među najhrabrije srpske ustanike Vuk Karadžić je, sigurno s razlogom, svrstavao Hajduk Veljka Petrovića i Stojana Čupića. - Čupić je bio junačina, hvališa, veseljak i prznica, čovek sklopljen od svega što je zapaljivo i eksplozivno. Usto, lake ruke i za sebe i za druge. Zbog velikog junaštva i hrabrosti, sa razlogom je nosio naziv Zmaj od Noćaja.
Čupićeve vrline i mane, Filip Višnjić je opevao u više pesama: Boj na MišaruBjelić IgnjatijeHvala ČupićevaBoj na SalašuBoj na LozniciMiloš Stojićević i Meho OrugdžićLuka Lazarević i Pejza.
________________________________

Boj na Salašu

Vino piju tri srpske vojvode
u bogatoj i ponosnoj Mačvi,
u lijepu selu Metkoviću,
a kod dvora Petra Herićeva.
Prvo bješe srpska vojevoda
Katić Janko iz sela Rogače
od Kosmaja, gn’jezda sokolova;
a drugo je vojvoda Vujica
iz Azanje sniže Smedereva;
a treće je srpska vojevoda
Čupić Stojan, Zmaju iz Noćaja;
s njima pije do dvjesta Srbina.
Tu Srbina bez konja ne bješe,
već sve Srbi na konjma dobrijem,
na hatima, a pod mizdracima.
A kada se napojiše vinca,
te im vince iziđe u lice,
a rakija priče govoriti,
poče im se Čupić tugovati:
"Ah, moj brate, Janko i Vujica,
teško su mi Turci dodijali,
jer sam, braćo, na krajini ljutoj,
ukraj Drine, ukraj vode hladne,
pak mi Mačvu iz prevare kradu,
ne mogu se s njima udesiti,
a da mi se s njima udesiti,
volio bih neg’ carevo blago,
da ja vidim čija jeste Mačva,
čija jeste, čija l’ će ostati;
to bih sada, braćo, najvolio.“
Istom Čupić u riječi bješe,
a stražarče doleće sa straže,
vjerna sluga Jurišića Stanka,
iza Batra, sa sela Salaša;
gologlavo bješe, bez obuće,
bez obuće i bez duge puške;
od šumskoga trnja oderano,
groznijem se suzam’ uprljalo.

Vojvodama kada ono dođe,
ono njima Boga ne naziva,
već ovako njima progovara:
„Žlje ga sjeli, tri srpske vojvode,
žlje ga sjeli i vino popili!
Vi pijete i popijevate,
sirotinja u nevolji cvili:
na Mačvu vam Turci udariše,
sedam hiljad’ i trista Turaka
i pred njima Mehmed kapetane
od Zvornika grada bijeloga,
bijela mu brada do pojasa.
Buljugbaša Jurišiću Stanko
sa svojijeh sedamdeset druga,
hćaše junak da uzbije Turke,
i na Turke oganj oboriše;
puče pušak’ od Jurišić Stanka,
puče pušak’ sedamdeset ravno,
od Turaka sedam hiljad’ puče:
mi ne znasmo jedan za drugoga,
ko l’ pogibe, kog’ li uhvatiše,
ko l’ uteče, koji li ostade,
nit’ znadosmo kud se đede Stanko.

Ele Turci Mačvu pregaziše,
porobiše Sovljak i Glogovac.
Ko je vama konje nabavio,
ko je vama čohu porezao,
ko li vam je pokovo oružje,
razma jadna sirotinja raja?
pak s Turcima raju zavadiste
i Turcima sada izdadoste.
Što činite, da vas Bog ubije;
što činite, jer se ne bijete,
ne bijete, jal’ se predajete?“
Kad to čuo Čupiću Stojane,
u ruci mu puna čaša vina,
puna mu se čaša zadesila,
od eška mu zadrhtala ruka,
pa ispusti čašu na siniju
(nit’ se razbi nit’ se proli vino),
a pljesnu se rukom po koljenu,
pod koljenom skerlet-čoha puče
i bijela koža na koljenu;
na ruci mu tri zlatna prstena,
ta sva tri mu crkla na prstima.
Čupić Stojan grozne suze proli:
u Stojana nema mnogo druga
razma cigle dvije vjerne sluge,
jedno bješe Sićiću Marinko,
a drugo je Šumanac Vasilju;
Stojan viknu dvije vjerne sluge:
"Sluge moje, brže konje vaše.“
A on skoči, pripasa oružje,
sobom Stojan do mrkova dođe,
pa mrkovu priteže kolane,
priteže mu četiri kolana,
a i petu ibrišim-tkanicu,
uzdu vrže, na mrkova sjede;
oko njega dvije vjerne sluge.

Vako Čupić reče sa mrkova:
"Braćo moja, Vujica i Janko,
budite mi danas u nevolji,
da idemo dočekati Turke!“
A Vujica glednu na Katića,
Katić Janko u zemlju preda se,
jer Katiću milo ne bijaše
boj zametat u zemlji neznanoj
s malo društva, a s mnogo Turaka;
društva malo, a i to nevješto,
ne poznaje staza ni bogaza.
Proli suze Čupiću Stojane,
suze proli, pa opet govori:
"Braćo moja, Vujica i Janko,
budite mi danas na nevolji,
danas mene, ja ću sjutra vama;
il’ vi pošli il’ ne pošli, braćo,
ja ću jedan udarit na Turke,
pod sramotom ovom ostat neću,
mret mi danas ili mreti sjutra,
volim prije, o manje grjehote!“
Kad pogleda vojvoda Vujica
ta đe Čupić grozne suze lije,
Vujici se vrlo ražalilo,
pa on skoči na noge lagane
i Čupiću ovako govori:
"Pobratime, Čupiću Stojane,
neka znadeš, ja te izdat neću
sa mojijeh sto pedeset druga;
ko te izdo, izdalo ga ljeto,
bijelo mu žito ne rodilo,
stara njega majka ne viđela,
njim se mila sestra ne zaklela!“
Pak Vujica viknu na družinu:
"A na noge, moji sokolovi;
brzo svoje konje opremajte."

Vujo ode do konja alata,
priteže mu četiri kolana,
a i petu ibrišim-tkanicu,
uzdu vrže, sjede na alata,
oko njega sto pedeset druga.
Tu se Vujo i Stojan sastaše;
sramota se Janku učinila
da on junak od društva ostane,
da ostane i da ih izdade,
veće i on na noge ustade
i doleće do konja đogata,
do đogata grive oknivene,
priteže mu četiri kolana,
a i petu ibrišim - tkanicu,
uzdu vrže, na đogata sjede,
oko njega pedeset momaka.
Tri vojvode zajedno pođoše,
tri vojvode kao tri sokola,
a za njima do dvjesta Srbina
na hatima, a pod mizdracima,
kano srodno jato golubova –
Bože mili, da lijepe kite!

S Metkovića sela polećeše,
pak Bogatić selo prelećeše,
u Klijenje selo dolećeše;
a kad biše u selo Klijenje,
Čupić Stojan glednu ispod ruke,
al’ mu Sovljak ognjem gorijaše
a po njemu Turci halakaju.
Onda Čupić ’vako progovori:
"Braćo moja, Vujica i Janko,
i vi braćo, dv’je stotine Srba,
hoćete li da se poslušamo:
da mi dobre konje odjašimo,
pa da s konja zbacimo terkije,
da mi dobrim konjma oblakšamo,
da kolane konjma pritegnemo;
brzo ćemo s’ udarit s Turcima;
a nemojte žaliti terkija!
Ja sam čuo od starijeh ljudi:
onđe nema nigda starješine,
starješine ni da sudit može,
koji nije kadar platit vina
u mehani za potrebna druga;
hvala Bogu, i Bog mi je dao,
ako Bog da te zdravo budemo,
terkije ću vama dopuniti
i hoću vas vinom napojiti;
ako l’ koji u boju pogine,
tražiću ga, pa ga sahraniti,
l’jepo ću mu t’jelo opojati.“

Kad to čulo dv’je stotine Srba,
svi Stojana odmah poslušaše,
pa s dobrijeh konja odsjedoše,
pobacaše sa konja terkije
i kolane konjma pritegoše,
pak na dobre konje usjedoše,
potekoše putem prijekijem,
na salaško polje istrčaše.
A kad oni na drum iziđoše,
Turci prošli drumom širokijem,
prošli Turci u bogatu Mačvu,
oko puta preko polja ravna
na pločama travu odadrli,
al’ se jošte povratili nisu.
Kad je Stojan sagledo drumove,
opet onđe ustavio društvo,
pa on svojoj družini govori:
"Braćo moja, Janko i Vujica,
i vi braćo, dv’je stotine Srba,
ja sam noćas lijep san usnio,
neka znate, naš će mejdan biti,
ako Bog da, dobićemo Turke,
samo, braćo, drž’te se junački,
nemojte se, braćo, prepanuti!

Vidite li to salaško polje
koliko je dugo i široko,
kad se Turci s plijenom pomole,
sve će polje sobom zakriliti,
vi se, braćo, prepanut nemojte!
Ja sam čuo od starijeh ljudi:
nema smrti bez suđena dana,
ni junaka bez prvoga brata;
neka znate, ja ću biti prvi!
Već ovako da se poslušamo:
oko glave saruke zavite,
a po turski sablje pripašite
i po turski konje razigrajte,
da se Turci dalek’ ne osjete,
nas je malo, a mnogo Turaka;
pa hajdemo pravo među Turke,
ko nas gođe vidi od Turaka,
svak će mislit, njima indat ide.
A kada se s Turcim’ izm’ješamo,
da svi, braćo, Boga pomenemo
a po jednu pušku izbacimo,
više pušak’ nemojte bacati,
već trgnite sablje od pojasa
da kroz Turke juriš učinimo,
pak da Turke odmah ras’ječemo,
ras’ječemo Turke na buljuke,
neka ne zna jedan za drugoga;
tako ćemo Turke zabuniti.
Jošte, braćo, da vam riječ kažem:
izvadite drvene čuture,
napite se pocerske rakije
zarad srca i zarad slobode.“
Kad to čulo dv’je stotine Srba,
svi po turski glave zamotaše
a po turski sablje pripasaše,
pak trgoše drvene čuture
i stadoše sve dva i dva piti;
Čupić trže drvenu čuturu,
pa on pije sa dva pobratima.

Po jednom se pićem obrediše,
a po drugu piti započeše,
al’ se Turci poljem pomoliše.
Kolika je sila u Turaka,
sve su polje sobom zakrilili.
Oni gone plijen od Sovljaka:
sedam hiljad’ bijelih ovaca,
pet hiljada crvenijeh koza,
tri hiljade krava muzovnijeh,
šest stotina mačvanskih volova;
stoji bleka ovac’ za janjcima,
stoji meka janjac’ za ovcama,
veka stoji koza za jarići,
a jarića dreka za kozama;
stoji rika krava za teladma,
a teladi meka za kravama;
buka stoji mačvanskih volova,
ne poznaju svojijeh čobana,
vidi stoka đe će putovati,
pake žali svoga zavičaja;
a za njima Turci halakaju.
Viče Turčin jedan do drugoga:
"Lakše, Mujo, ne umori marve!“
"Hoću, Uso, ada kako neću;
daleko je Drini putovati,
bojati se Čupića Stojana.“

Turci misle, niko ih ne sluša,
Čupić sluša, pak suze proljeva,
ta od jada, gledajuć’ očima
kako Turci srpski plijen gone
(u zvjerki bi srce prepuknulo,
a kamoli u živu junaku!),
pa govori Čupiću Stojane:
"Vidiš, brate, Janko i Vujica,
vidite li sirotinjskog pl’jena,
ko b’ ostao pod ovom sramotom?“
pa on saruk na oči namače:
"Hajte za mnom kako koji može.“
Svi saruke na oči nam’koše,
a po turski koplja okrenuše
i po turski konje razigraše,
pa svi šute ništa ne govore,
već odoše na susret Turcima.
Najnaprijed Stojan na mrkovu,
za Stojanom Vujo na alatu,
za Vujicom Janko na đogatu,
a za Jankom dv’je stotine Srba.
A kada ih Turci opaziše,
oni misle njima indat ide,
pa ovako njima govorahu:
"Valah, kardaš, nemaš kuda amo;
što smo hćeli, to smo učinili,
ovđe vama ne ima hiseta.“
Srbi šute, ništa ne govore.
A kada se s Turci izm’ješaše,
izm’ješaše, pak se poznadoše,
tad svi Srbi Boga pomenuše
a na Turke oganj oboriše.
Od Srbalja dvjesta pušak’ puče,
mrtvih pade za dvjesta Turaka;
od Turaka sedam hiljad’ puče,
pade magla od neba do zemlje,
nit’ se vidi neba ni oblaka:
viš’ njih jarko pomračilo sunce
od puščanog praha i olova;
ali Srbi stare mejdandžije
više pušak’ metati ne hćeše,
već trgoše sablje od pojasa
i kroz Turke juriš učiniše,
rašćeraše Turke na buljuke
kao vuci bijele jaganjce,
da ne znade jedan za drugoga,
ko li gine, ko li zadobiva;
Turci viču: „Umet i Muhamed!“
Srbi viču: „Za vjeru hrišćansku
i za slavu imena srpskoga!“
Kad se dvije udariše vojske,
Crnobarac Stanko harambaša
na daništu bješe kraj Salaša
s pobratimom Ninković Jovicom
i sa pobrom Latković Jovanom;
kad stadoše sablje sijevati,
Stanko srcu odoljet ne može,
veće oni s daništa skočiše,
svaki sebi ubi po Turčina,
pak na turske konje usjedoše
i po polju Turke poćeraše.
Kada viđe Čupiću Stojane
ja u boju Crnobarca Stanka,
Čupić njemu ’vako progovara:
"Be aferim, Crnobarac Stanko!
Da si sinoć mog brata ubio
i da si mi dvore zapalio,
ta sve bih ti danas oprostio,
niti bih te igda prekorio;
proklet bio ko ti spomenuo
kad si Srblju tako u pomoći.“

Da je kome stati nagledati
kako srpske sablje sijevaju,
mrtve turske glave zijevaju.
Tu ne osta Srbin u družini
koji turske ne ods’ječe glave,
koji po dv’je, koji po četiri,
vojvodama ni broja ne ima.
S’ječe Turke od Rogače Janko,
što bi Janko Turak’ ostavio
dočekuje vojvoda Vujica,
što b’ Vujica Turak propustio
dočekuje Crnobarac Stanko,
što bi Stanko Turak’ promašio
dočekuje Latković Jovane,
što bi Jovan Turak’ ostavio
dočekuje Ninković Jovica,
što b’ Jovica Turak’ propustio
dočekuje Čupiću Stojane;
Čupić radi da glasnik ne ode:
sabljom s’ječe, a mrkovom gazi,
drugom rukom buzdovanom tuče,
na sve strane Čupić posla ima,
jer on želi da glasnik ne ode.

Od Srbalja niko ne pogibe
razma jedno ciglo momče mlado,
a ni ono ne bi poginulo,
ali smotri toke na Turčinu,
pak ne hćede konja da se drži,
već sjah’ s konja da toke dobije,
pa ga Srbi u boju zgaziše;
et’ tako je ludo poginulo!
Od Turaka malo ko uteče
razma jedan Mehmed kapetane
na đogatu konju vilovnome;
poćera ga Čupić na mrkovu,
ćeraše se preko polja ravna,
ćeraše se za puno dva sata:
nit’ mu može Mehmed izmaknuti
nit’ ga može Čupić prestignuti,
jer je Čupić konja umorio
i mrkov mu rana dopadnuo;
na mrkovu sedam grdnih rana,
još se konjma pokoriti neće.

Al’ govori Čupić sa mrkova:
"Poturico, Mehmed - kapetane,
obazri se da se pogledamo,
da vidimo čija je sad Mačva:
il’ je tvoja il’ će biti moja,
čija li je od starine bila!“
Turčin muči, ništa ne govori,
veće bježi s glavom bez obzira.
Opet Čupić njemu progovara:
"Jao, kurvo, Mehmed - kapetane,
ćeraću te Drini do obale;
dok te junak u Drinu ne nagnam,
ja se tebe okaniti neću;
ako li mi uz Drinu pobjegneš,
ćeraću te do grada Zvornika –
da bih znao da ću poginuti,
ja te danas ostaviti neću.“

Tad se Turčin natrag obazreo,
desnu ruku na prsi metnuo,
Stojanu se do sedla poklanja:
"Bogom brate, Čupiću Stojane,
pokloni mi život na mejdanu;
tvoja Mačva i tvoja starina,
ja se u nju nigda vratit neću,
nit’ ću doći nit’ ću zavojštiti,
već ću s tobom u dosluku biti,
držaću te kao brata svoga;
ako l’ bih se u nju kad vratio,
eda Bog da i Muhamed svetac
te ja iz nje glave ne iznio!“
(Bože mili, čuda velikoga,
đe sam Turčin tada sebe prokle.)
Al’ se Stojan ne bi povratio,
ćero bi ga makar i pješice;
ali Katić pristo za Stojanom
na đogatu grive oknivene,
pa ga Katić sustići ne može,
već Stojana grlom dozivaše,
grlom viče, b’jelom rukom maše:
"Pobratime, Čupiću Stojane,
vrat’ se amo, Boga ti jednoga;
pust’ Turčina jednog oglasnika
neka kaže bosanskom veziru
kako jeste vojsku pokupio
bez fermana i bez buruntije
i bez r’ječi cara čestitoga,
pa kako je porobio Mačvu
(nek se hvali po Bosni kamenoj),
oćerao krave i volove,
oćerao i koze i ovce,
nek im bule sir i maslo kupe.“

Onda Čupić posluša Katića,
pak se prođe Mehmed-kapetana.
Povrati se Janku u Salaša,
od Turaka šićar pokupiše,
sirotinjski plijen povratiše
a Iliju Srba sahraniše.
Otkako je gavran pocrnio
nije zmija guju dočekala
kao Čupić Mehmed - kapetana
u široku polju salaškome.
Ako li tko vjerovati neće,
neka ide te očima vidi:
znati će se turska kosturnica
dokle teče sunca i Salaša.
________________________________

Filip Višnjić (1767 - 1834) je jedan od najpoznatijih srpskih guslara i tvoraca srpskih narodnih pjesama. Filip Višnjić je rođen na Majevici, u selu Trnova, u dijelu sela poznatom kao Vilića guvno. Oslijepivši od velikih boginja još kao dete, Višnjić je postao profesionalni pevač. S guslama u rukama putovaojepo čitavom bosanskom pašaluku, pa i dalje, preko Hercegovine i Crne Gore, sve do Skadra, svuda gdje je publika rado slušala njega i njegove gusle.
Pored toga što je bio redaktor starih pjesama, Filip Višnjić je bio i tvorac novih pjesama. Trinaest pjesama "iz Karađorđina vremena", zajedno s još nekoliko manje značajnih pesama drugih pevača, čine poslednji, ustanički ciklus srpskog narodnog eposa. Nove pjesme o novim događajima stvarali su i drugi pjevači u to vreme, među njima i jedan od najvećih, Starac Raško, ali one sve zaostaju za pesmama koje su pjevali o starim vremenima. Filip Višnjić se, međutim, uzdigao među prve upravo novim pesmama.

Višnjić nije poznavao samo srpski karakter do tančina. Mnogi detalji u njegovim pjesmama mogu se shvatiti samo ako se ima u vidu njegovo poznavanje muslimanskog svijeta izbliza, poznavanje koje je u pojedinim trenucima prelazilo u svojevrsnu pesničku identifikaciju s tim svijetom. Višnjić nije dao samo likove turskih nasilnika, Fočić Mehmed-age, Kulin kapetana i drugih,već je slikao i likove dobrih Turaka, kakvi su car Murat ili starac Fočo koji se očinski brinu o raji ("nego paz'te raju ko sinove" - taj neobični politički savet daje car Murat svojim vezirima, na Kosovu, na samrti). Detalji o muslimanskim svetim "knjigama indžijelima", kako ih pjesnik naziva, govore da je poznavao i muslimansku duhovnost. Ponekad, čak, ta sklonost prema tuđem svijetu dobija elegični prizvuk, kao, na primer, u distihu "drumovi će poželjet Turaka, a Turaka niđe biti neće", u kojima je u viziju budućeg oslobođenja unesena nostalgična perspektiva poraženog neprijatelja.

Najvažniji momenat u životu Filipa Višnjića bio je njegov prelazak u slobodnu i prkosnu Srbiju 1809. godine. Do tog momenta on nije bio sastavio nijedne nove pjesme, ali je neposredni dodir s ustaničkim zbivanjima bio trenutak njegovog rađanja kao pjesnika. Ranije je lutao po zemlji, pjevajući pjesme od starine, a sada se nalazio na mjestu gdje se stvarala istorija. Družeći se s ustaničkim vojvodama i ustanicima, skupljao je materijal za svoju poeziju i postao svojevrstan epski hroničar slavnog ustaničkog vremena. Živio je najviše u blizini drinskog bojišta, a ponekad se nalazio u samoj vatri okršaja. Tako se našao u opsednutoj Loznici, među njenim braniocima, o čemu pjeva Sima Milutinović u svojoj "Serbijanki" (pesma Dika slijepaca). Njegove pjesme i pjevanje su kuražili ustanike prije bojeva i pomagali im da lakše prebole rane posle bitaka.

Posle propasti Prvog srpskog ustanka, Filip Višnjić je prešao u Srem i nastanio se u selu Grku, današnjem Višnjićevu, koje nosi ime po njemu. U ovom selu je živio na sličan način kao i prije ustanka, ali u sasvim drugačijim društvenim prilikama - nastavio je da pjeva publici po selima i gradovima širom Srema, Slavonije, Bačke, Banata. Ali sada je njegov repertoar drugačiji od onog kakav je bio prije srpske revolucije - u njemu su glavno mesto zauzimale pesme o srpskoj buni koje je sam ispevao.

U manastiru Šišatovcu 1815. godine sreo se sa Vukom Karadžićem koji je zapisao njegovih sedamnaest pesama - četiri stare i trinaest novih, ustaničkih. U Šišatovcu je kasnije Filip Višnjić često bivao gost kod tadašnjeg vodećeg srpskog pesnika Lukijana Mušickog i tim susretima "srpskog Homera" i "srpskog Horacija" dugujemo nekoliko podataka o Višnjićevom životu i načinu rada, odnosno, kako je stvarao pjesme: pitao je ratnike, kada su se vraćali s bojišta, ko ih je predvodio, gdje su se tukli, ko je poginuo, protiv koga su išli itd. Već 1816. godine Jernej Kopitar, kome je Vuk posvetio Pjesnaricu iz 1815, u prikazu ove zbirke u listu "Viner algemajne Literaturcajtung" izdvaja Vukovog pevača Filipa Višnjića. Kopitar je i prvi koji je ukazao svijetu na veliku srodnost srpskih epskih pjesama sa Homerovim djelom i na srodnost srpskog "slijepog rapsoda" sa Homerom.

Višnjićeve pjesme delimo u dvije grupe - pjesme o događajima kojima nije lično prisustovovao, nego su se priče o ovim događajima prenosile sa koljena na koljeno i pjesme o događajima čiji je svedok bio lično.
U prvoj grupi su najznačajnije pjesme: Početak bune protiv dahijaBoj na ČokešiniBoj na Salašu i Boj na Mišaru. Najveći domet Višnjić je postigao u velikoj pjesmi Početak bune protiv dahija, koja predstavlja osnovicu njegove ustaničke epopeje. U ovoj pjesmi, kao i u ostalima, osjeća se nedodirljivost narodne snage, neizdrživost prevratničkog, revolucionarnog zamaha koji kao vihor ruši sve prepreke ispred sebe.
Iz druge grupe pjesama izdvajaju se sledeće: Boj na LozniciKnez Ivan KneževićMiloš Stoićević i Meho Orugdžić i Hvala Čupićeva.

Pjesme iz prve skupine su umjetnički više dograđene, prije svega "Početak bune protiv dahija" i prvi dio pjesme "Boj na Mišaru", dok se u drugoj skupini ističe pjesma osobene vrijednosti i značaja o knezu Ivi Kneževiću.Višnjićeve ustaničke pjesme pružaju cjelovitu sliku epohe, s jasno uočenim osnovnim pravcima kretanja, snažno izdvojenim pokretačima i nosiocima događaja i mnoštvom pojedinosti iz svakodnevnog života. Tim pjesmama često smeta hroničarska razvučenost, gomilanje činjeničke građe, jednoličnost naracije, ali za uzvrat u njima se osjeća pjesnikova neposredna prisutnost, njegov lični odnos prema događajima i ličnostima, kao i neka gotovo žurnalistička aktuelnost i živost u njegovom izlaganju.

Svojim oslobodilačkim poletom Višnjić je najsličniji Petru II Petroviću Njegošu, sa kojim ga i inače vezuje niz zajedničkih crta. Iako je stvarao u tradicionalnim okvirima narodne epike i služio se standardnim formulama i klišeima, Višnjić je umnogome prerastao te okvire i u najboljim svojim trenucima dao epiku novog tipa, ustaničku, oslobodilačku, revolucionarnu pesmu, sa snažnim individualnim obeležjima. On stoji na prelazu između usmenog i književnog stvaralaštva, između narodne pesme i Njegoša.

Нема коментара:

Постави коментар