Stevan Sremac - Pop Ćira i pop Spira

Čuveni Sremčev roman prikaz je vojvođanske sredine dat kroz priču o dva popa i njihovih porodica i njihovoj svađi oko poželjnog zeta. Vrcav jezik, ostra zapažanja, odlična karakterizacija likova i sveprožimajući humor omogućavaju brojnim generacijama čitalaca da i danas, nesmanjenim intenzitetom, uživaju u romanu. Uživanje u ovom klasiku srpske književnosti svakako će u mnogome uvećati izuzetne, duhovite ilustracije Marka Somborca. Brojne fotografije predmeta i mesta o kojima se u romanu govori, kao i iscrpan rečnik manje poznatih reci i izraza na kraju knjige, uspešno će približiti prošla vremena savremenom čitaocu.

U uvodnom delu opisuje se mesto radnje, jedno bogato banatsko selo, čiji su paori (seljaci) bili tako pobožni i imućni da bi mogli izdržavati, ne dva, već četiri popa.
Pisac navodi da su Ćiru u selu zvali 'pop hala' zbog proždrljivosti, a Spiru 'pop kesa' zbog pohlepe za novcem. On im to zamera, ali ih ne opisuje kao loše već kao dobre ljude. Meštani složni i na veselje i zabavu spremni, a popovi uživaju u izobilju. Odlično se slažu i, ako nisu na nekoj proslavi za bogatom trpezom, goste se u svojim domovim, a njihove dve ćerke (Juca i Melanija), odlične drugarice, uvek dobro raspoložene, bezbrižno ćaskaju. Ovu pravu seosku idilu s vremena na vreme naruše dve popadije (Persa i Sida) svojim zajedljivim primedbama na račun one druge, ali se ne ide dalje od toga: koja bolje izgleda, ili koja je bolji ručak spremila.

Pravi zaplet nastaje kad u selo stigne mlad i zgodan novi učitelj (Petar Petrović). Ona iskra zavisti među popadijama, pojavom novog učitelja, pali vatru koja će kasnije buknuti u požar... Valjalo bi ovu jedinstveno dobru priliku neženje iskoristi. Nevolja je u tome što je on jedan, a dve zrele udavače, popine ćerke. Počinje prava utakmica oko toga ko će pre i bolje ugostiti novajliju...
Čim se malo uljudio, mladi gospodin odšeta do crkve gde je trajala služba, i svojim božanstvenim pojanjem oduševi malobrojnu publiku. Ko za inat Persi, Ćirinoj ženi, tog dana na službi je bio pop Spira, te on momka pozove na ručak, na oduševljenje svoje žene Side. Prvo su zajedno prošli kroz selo da ih svi vide, pa su onda otišli na ručak... Pošto je pop Spira imao tu čast da prvi ugosti potencijalnog mladoženju, kao slučajno su im u goste jednog dana došli pop Ćira i njegova žena Persa. Obe su hvalile svoje ćerke ne bi li pridobile učiteljeve simpatije.

Za to vreme dežurna seoska abronoša Gabrijela već je počela da širi tračeve po selu: šta se dešava u popinim kućama. Koga će učitelj odabrati? Koja će se bolje pokazati kao udavača? Juca, pop Spirina kći, baš i nije volela tog učitelja. Njeno srce pripadalo je nekom drugom, tačnije Šaci, bricinom pomoćniku. Svako veče je prolazio sokakom i svirao joj pod prozorom. A viđali su se preko plota dok bi Juca zalivala baštu, jer se ona graničila sa baštom Šacine tetke.
Sida je bila strašno iznenađena ponašanjem i odlukom svoje ćerke. Učitelj se ipak zaljubio u Melaniju, ona je znala oko Pere tako vešto i umiljato da se ponaša, da mu je bilo teško i dan bez nje, a i on se njoj sviđao i svako veče su se viđali. Sida je bila veoma ljubomorna zbog toga i to je bio razlog da izbije rat između gospođe Side i Perse. Od tada više nisu živele u slozi i ljubavi, a dežurna abronoša Gabrijela je odmah požurila da obavesti selo o ovim događajima. Ogorčane i razočarane gospođe ispričale su svašta svojim muževima. Oni su se sastali da razgovaraju, ali je na kraju došlo do tuče.

Pop Spira je fizički napao popa Čiru i polomio mu levi kutnjak. Ćira nije bio zlopamtilo, ali njegova žena Persa je želela osvetu po svaku cenu, i natera ga da tuži vladiki kolegu.
Crkvenjak Arkadije je udesio da oba popa putuju istim taljigama. Na putu za Temišvar prenoće kod popa Oluje. On je više voleo popa Spiru i pomogao jei da zamene zub tako što je opio popa Ćiru, i umesto pravog, u smotuljak stave veliki konjski zub. Kada se Ćira probudio, onako mamuran, samo pipne zavežljaj i nije primetio ništa, i pred njegovo preosvešenstvo vladiku, samouvereno izašao i u zavežljaju dao svoj rođeni zub, što je izazvalo opšti smeh, a naročito kad je na ponovljeno pitanje: da li je to stvarno njegov zub, potvrdio, govoreći da ga je služio više od 20 godina.

Onda se dogodio preokret, pa umalo nije bio kažnjen, ali mu je ostavljena šansa da se tu odmah pomiri sa svojim dugogodišnjim prijateljem. Njegova žena Persa bila je očajna. Posle ovog događaja u obe popovske porodice bilo je svakodnevnog veselja. Pera je oženio Melaniju i postao đakon, a Šaca je oženio Jucu i postao berberin. Gospođa Persa i Sida nikako se nisu mirile sa sudbinom svojih kćerki, a nisu se ni mirile između sebe. Sve više je jaz između ove dve popadije bio dublji. To prijateljstvo koje je jednom bilo prekinuto višee se nikada nije nastavilo.

Književni rod: Epika

Književna vrsta: Humoristički roman

Mesto radnje: Jedno selo u Banatu, ono i nije selo nego varošica. Ta koliki je samo onaj Veliki sokak... - kaže pisac.

Vreme radnje: Kraj 19 - og stoleća

Tema: U romanu se govori o životu dva popa, dve popadije i dve popine ćerke. Magičan broj dva narušavaju jedan učitelj, jedan brica i jedna seoska tračara, danas bismo rekli Radio Mileva. To su istovremeno i glavni likovi.

Ideja (poruka): Bivši prijatelj gori je nego neprijatelj ( narodna poslovica).
Slogom rastu male stvari, neslogom se i najveće raspadaju (opet narodna).

Epilog:

Govori više o popovskim kćerima negoli o popovima i popadijama. Melanija se udala za učitelja Peru, koji je postao pop i živi u nekoj varošici, bez dece. Uči klavir i druži se sa gospodskim svetom. Jula se udala za berberina Šacu, koji je dobio neko nasledstvo, a potom otišao u Beč i tamo završio za zubara. Ima četvoro dece i sa Julom srećno živi u nekoj varoši u Bačkoj. Pop Pera ju je video i sa njom razgovarao kada je tuda prolazio. Pera je bio zadivljen njenom lepotom i jednostavnošću, u sebi je osećao kajanje što se njome nije oženio, gledajući je onako jednostavnu, neposrednu i zdravu.

Kritički osvrt:

Pobožnost i odanost crkvi nisu Sremcu smetali da se našali na račun popova, da ih prikaže u njihovom privatnom životu kao ljude koji se poglavito brinu za stomak, za novac i koji se surevnjivo bore za crveni pojas. Sremac se ne ustručava da ih prikaže kao ljude oblaporne i sangvinične, kadre da jedan drugome podvale i da u svađi jedan drugome izbiju zube. Sremac se našalio i na račun ratobornih popadija, koje su u prvom planu njegovog humora, a koje su po mentalitetu vrlo nalik jedna na drugu. Odlično poznavajući mentalitet domaćih enterijera malograđanskih porodica Sremac je dočaravao komične strane šablona njihovih međusobnih odnosa, sitničavog mehanizma njihovog jednolikog načina života. U dvema popadijama, čiji su odnosi promenljivi i zavise od ličnih interesa, oličen je i nivo malograđanskih patrijarhalnih žena, čiji je svet zatvoren u domazluk, zakržljao u ogrubelosti i zaparloženosti ličnog života....Sremac je zamislio Pop Ćiru i pop Spiru kao kratku pripovetku, međutim, u razradi, dodavanjem velikog broja epizoda, proizašlo je veće delo. Dobio je u ovim epizodama pejzaž života banatskog sela u kome noću sate oglašava bokterov rog, a preko dana odlazak i povratak krava, reguliše domaćicama radno vreme. Mnogo oštroumno zapaženih, koloritnim detaljima duhovito poentiranih elemenata utkano je u ovo delo. Ovi detalji su ukomponovani u fabulu i unose mnogo životne vernosti, slikovitosti i boja u duhovite crteže, ilustracije i karikature intimnog domaćeg života banatskog sela i popovskih kuća. Primećuje se da je pisac naklonjeniji pop-Spirinoj porodici, Juli i Šaci iz razloga što je Sremac više voleo običnog čoveka i narodni duh, a sa negodovanjem gledao na ono što je novo, pomodarsko i što dolazi sa strane, bilo da je reč o odevanju, govoru, ponašanju, ishrani ili stanovanju.

Glavni likovi:

Pop Ćira je u suštini dobroćudan, ali je pokoran rđavoj naravi svoje supruge Perse koja mu stalno kljuca o tome kako da se vlada. Pod njenim nagovorom tuži dugogodišnjeg prijatelja, i naravno, kad god je poslušao ženu, izvukao bi deblji kraj. U konkretnom slučaju izvrgnut je podsmehu, a umalo da izgubi i službu. Ima dve ovozemaljske mane: voli mnogo da jede i pije. Zbog toga su ga u selu prozvali Pop Hala.

Pop Spira je za razliku od Ćire - gazda u kući, ali i, što bi narod rekao, promućurniji. Voli novac, pa su njega u selu prozvali Pop Kesa. Smirene je naravi, a očito je da ume s ljudima. Njemu je naklonjen crkvenjak Arkadije, pop Oluja, a po svemu sudeći, i autor ovog dela.

Popadija Persa je zavidljiva, voli da "popuje", tj. u kući vodi glavnu reč, svadljiva je, i u suštini loš karakter. Glavni je podstrekač svađe među popovima. Sebična je zajedljiva.
Hej, viknu bolno gospoja Persa, sa dignutom varjačom, pa je izgledala kao Isus Navin kad je zaustavljao sunce da ne seda, hej, ta što nama ženama nije dao Bog da mi možemo da budemo popovi, da se mi ovako, kako nas je Bog stvorio, porazgovaramo malo s tim njihovim vladikama, da vidimo ko bi koga obrijao.

Popadija Sida po mnogo čemu razlikuje se od popadije Perse, pre svega po naravi. Ona je primer vrlo dobre domaćice, kakve se retko viđaju. Odana i brižna supruga, gotovo je neprimetna, mada je jedna od glavnih aktera radnje.

Jula je uvek bila mirna i povučena; u društvu sa učiteljom Perom i Melanijom samo je ćutala, jer je bila stidljiva, pa je tu njenu osobinu iskoristila suparnica da osvoji mladog ućitelja. Doduše, Juca i nije bila mnogo zainteresovana za Peru, jer je njeno srce već bilo naklonjeno berberinu Šaci, s kojim se viđala u bašti dok je zalivala cveće i vodila tipčne bezazlene dijaloge koji nisu mogli da sakriju njenu privženost momku vragolanu. Mala, okrugla, jednostavna, neposredna i zdrava, kako pisac kaže kao od brega odvaljena. Umela je veoma dobro da kuva, volela je haljine otvorenih boja sa cvetovima. Rado je provodila vreme u bašti, zalivala i pevala. U to vreme na ceni su bile punačke i jedre devojke.

Melanija: Bila je visoka, vitka i bleda u licu, uvek se žalila kako joj nešto nije dobro, nije umela da kuva, ali je zato znala da kritikuje jela. Gledala je samo svoje kaktuse i čitala romane. Bila je malo sanjalica i sentimentalna. Zna nemački, što joj pisac, patrijahalno nastrojen, gotovo da zamera. Knjige su joj očito pomogle da "pročita" momačku sujetu. Umiljata skoro do izveštačenosti uvukla se u psihu obrazovanog, ali neiskusnog i lakovernog ućitela i na prečac ga osvojila.

Gabrijela: Gospođica ili gospođa Gabrijela je uvek bila dobro obaveštena i znala do detalja sve što se događalo u selu. Akter je brojnih komičnih scena. To je tipičan lik seoske tračare, koja što bi narod rekao: - Više voli tuđe zlo, nego svoje dobro.

Sporedni likovi:

Učitelj Pera je predstavljen kao pedantan čovek, koji je dobro obrazovan, ima lep glas, što je bitno za budućeg sveštenika, ali kad su u pitanju žene ne ume da proceni istinske vrednosti. Na kraju romana, dok gleda Jucu sa njenom decom, a on bez poroda, gorko će se kajati što je izabrao Melaniju. To me podseća na onu anegdotu:
Sprovod. Ljudi se nalaktili na tarabe i gledaju povorku. Tek će ti jedan:
- Je li ovaj umro?
- Pa, vidiš da ga nose na groblje, veli drugi.
- Vidim, ali ako je iza sebe ostavio decu - nije umro, ali ako nema dece, stvarno je umro, dodaje prvi.

Šaca je predstavnik naroda. Tačno zna šta hoće, pomalo je šeret. Voli život i diše punim plućima. Ume da peva, ali, takođe, ume i da u ženama vidi i nešto više od lepote. Tipičan seoski bećar.

Arkadije je dat u nekoliko crta. Ume sa ljudima, ali i s popovima. Stavlja se na stranu pop Spire, očekujući i ličnu korist.

Pop Oluja očito voli blagodeti popovskog života, a ceni i stare prijatelje te pomaže pop Spiri, ne samo što je s njim vezao čvršće prijateljstvo, nego i zbog toga što je svestan šta bi bila kazna za Spiru.

Humor u romanu

Humor Stevana Sremca crpi svoju vanrednu životnost neposredno iz stvarnih doživljaja, iz svakodnevnih doživljaja prosečnih ljudi malograđanske sredine u kojoj se Sremac kretao. Vrelo Sremčevog humora se nalazilo u intimnom poznavanju te sredine i saživljavanju s njome. Čitaoci su u ovom Sremčevom humoru nalazili realne elemente iz svoga života i života svoje sredine, iz svojih ustaljenih navika, iz svega onoga što je postalo uobičajeno, što se ukorenilo u život i postalo zahvalan objekat šale i dosetke.
Slikajući popovske porodice, Stevan Sremac nam je na humorističan (smešan) način dao i sliku seoskog vojvođanskog života. Opisuje trotoare, sokake, kuće; slika siromašne i bogate porodice, učene i proste ljude, one koji idu za onim što je savremeno i moderno i one koji se još drže starog. Novo je u odevanju, nameštaju i govoru (uči se nemački), u pripremanju raznih jela. I sve se to može videti na primeru pop-Ćirine i pop-Spirine porodice. Melanija govori "nemecki", a Jula narodski. U Spirinoj kući se jede gibanica gužvara, a u pop - Ćirinoj pohovana piletina.

Humor se javlja u opisima nekih detalja i situacija, u postupcima junaka i u njihovom govoru. Kad opisuje sokake i govori o trotoarima u selu, Sremac opet polazi od anegdote i humora. Priča se kako nemaju trotoare zato što su ih krave pojele. Naime, da bi se bolje zaštitili od blata, bacali su kukuruzovinu na trotoare, a krave naišle i pojele. Kada govori o blatu i barama koje se duže zadržavaju pored sokaka, pisac će reći da je u njima bilo mnogo žaba i da je bila "jedna lepota slušati žabe kad počnu da pevaju noću". Sa humorom govori o jednom žapcu koji se "već nekoliko godina dere koliko ga grlo nosi; ima glasinu kao bik, pa se čuje sa pola atara koliko je grlat".

U prikazivanju predmeta i životinjskog sveta Sremac - da bi ostvario humor - često koristi personifikaciju, poređenje i hiperbolu. Kad Persa govori o zidnom satu, ona ga prikazuje kao da je u pitanju živi stvor. Sat retko zvoni, "a kad se odobrovolji, a on se najpre zaceni kao da hoće da kašlje". On je "tako omatorio da je pored kijanja i kašljanja počeo već da baca šlajm..." Nezaboravan je i Sidin patak kome je, zbog ljubavnih avantura i nemoralnog života, popadija Sida od kože „napravila i pripasala kecelju, pa sad u njoj izgleda kao kakav pinterski kalfa". Njega je pop Spira omrzao i zvao ga "Turčinom" što nimalo ne vodi računa o kući u kojoj je. U selu je nastala izreka za nekog ko je nevaljao: "Lola kao popin patak!" Popin petao je bio "jedan dugački grlati klipan, koji je sa svojom divnom krestom izgledao kao kakav jakobinac sa svojom crvenom kapom".

I konjski zub, u raspletu, treba da donese preokret i nasmeje čitaoca. Evo te smešne situacije kod vladike, koju je pop Ćira ispripovedao svojoj Persi:
Vladika: - A jel ovo baš vaš zub, oče Kirilo?
Ćira: - Da, vaše preosvešenstvo... Moj rođeni zub...
Vladika: - Ta ovo je, ovo konjski zub, oče Kirilo (...) Zaboga, ta gde ste ga samo našli!...
Persa: - Uh, uh, uh!
Ćira: - A ja priđem i pogledam ga, al imam šta videti! Konjski zub, sasvim konjski, i to još koliki. Takva velika zubekanja kakvu ja, Persida, svoga veka, nikad nisam video!...

________________________________

Stevan Sremac rodio se 1855. godine u Senti, u Vojvodini, gde je proveo rano detinjstvo. Nakon smrti oba roditelja svoje dalje školovanje nastavlja u Beogradu, gde završava studije istorije na Velikoj školi u Beogradu. Posle studija ostatak života je proveo radeći kao profesor u gimnazijama u Beogradu, Nišu, Pirotu i Sokobanji.

Svoj literarni rad počeo je u svojoj 33. godini pišući o događajima i ljudima iz srpske istorije, što će objaviti u knjizi pod naslovom Iz knjiga starostavnih 1903. godine. Najveći broj njegovih dela su novele i kratke priče u kojima opisuje patrijahalnu atmosferu Srbije sa kraja 19. i početka 20. veka. Stevan Sremac je pisao realističnu prozu, sa elementima humora i satire. Njegove priče odišu ljubavlju za načinom života koji polako odumire. Bio je konzervativac i volevši stari način života veoma se često suprotstavljao novim stvarima koje su se pojavljivale u društvu.

Stevan Sremac je napisao i sledeće naslove: Božićna pečenica, Ivkova slava, Vukadin, Limunacija na selu, Pop Ćira i pop Spira, Iz knjiga staroslavnih i Zona Zamfirova.