Dositej Obradović - Život i priključenija

Predgovor - ima programski karakter: ukazyje na namere koje želi da ostvari pisanjem i na osnovnu sadržinu o kojoj će biti reč. Pošto je izrazio veliku radost što će pominjati "srdačnu ljubav i prijateljstvo mojih dragih prijatelja i prijateljica, dobrotvora i dobrotvorki", Dositej kaže da je rad štogod korisno za svoj narod da učini i da nauku i prosvećenost srpskoj omladini preporuči. Zatim govori o potrebi roditeljskog vaspitanja dece; o nepristrasnosti svoga kazivanja; o poznavanju sebe; o potrebi prevođenja, pisanja i štampanja na srpskom jeziku; o obrazovanjy žena kao prvih vaspitača dece; o ljudskim slabostima koji proizilaze iz neznanja; o iskorenjivanju ružnih starih običaja; o pisanju po savesti i pravilima zdravog razuma. Dositej zaključuje svoj predgovor rečima da ovim svojim delom daje - primer učenim ljudima mojega naroda, da srpski na štampu što dobro izdaju, šteta da toliki mnogobrojni narod ostaje bez knjiga na svom jeziku.

Prvi deo života - sastoji se iz poglavlja u kojima se opisuje rođenje, roditelji, ujak, detinjstvo, zanat, bekstvo u manastir Hopovo. Ovo svoje kazivanje Dositej čas naziva "istorija" čas "doživljaj". Detaljno pripoveda o svim pojedinostima najranijeg detinjstva, ali je to pripovedanje prožeto moralnim komentarima, savetima roditeljima i čitaocima, komentarima svega što opisuje. Svako poglavlje završava se esejističko - filozofskim segmentom sa ideološkom kritikom manastira, monaha i sujeverja ili pak izlaganjem sopstvenih ideja o slobodnom mišljenju, vaspitanju pojedinca i prosvećivanju naroda. Tako se svaka celina ovog dela života može podeliti na dva dela - pripovedni i refleksivni sa naravoučenijem.

Detinjstvo - prvo bekstvo

Dvanaest batina - usijano gvožđe

Kapamdžija i trgovac - drugo bekstvo

Početak mojega putovanja

U sremskom raju

Drugi deo života - opisuje istoriju koja započinje "bekstvom iz raja", iz Hopova, pa sve do boravka y Lajpcigu, gde će započeti izdavanje svojih knjiga. U čemu su prikazani svi oni događaji koji vezuju mladog Dositeja za ovaj svet naspram onog u kojem je do tada živio. Iguman ovoga manastira Teodor Milutinović glavni je krivac upravo za takvo nešto, naime on ga odvraća u nekoj meri od svih do tada poznatih knjiga o manastiru, vjeri i drugim nematerijalnim tj duhovnim stvarima kojima se on i bio posvetio. Tjera ga da putuje i upoznaje nove običaje, jezike, ljude - uopšte itd.

Bekstvo iz raja

Na Krfu - preko mere sitno

U školi novog Sokrata - nije odveć sitno

Šest radosnih i korisnih godina y Beču

U Engleskoj - ni sa kim se više ne prijateljiti

Kolima preko tri i po hiljade kilometara

Autobiografija - Spis u kome autor govori o sebi, svome životu i vremenu u kome je živeo. Autobiografija je utoliko vrednija i značajnija ukoliko je piše ličnost koja je imala značajnu ulogu u društvu, nauci ili umetnosti. Vrednost autobiografije zavisi i od toga u kojoj je meri autor bio objektivan i prikazivanju svoga života, u opisivanju događaja i ljudi. Autobiografije su obično pisane živim i neposrednim stilom, izlaganje je zanimljivo, slikovito i sugestivno.

Pismo - Stara vrsta spisa. Nastalo je iz ljudske potrebe za uspostavljanjem komunikacije sa drugim osobama - članovima porodice i prijateljima. Pojavom tehničkih sredstava komunikacije (telefon, telegraf) pismo gubi na aktuelnosti. Dokumnetarnu vrednost imaju pisma poznatih javnih radnika, naučnika i književnika jer sadrže značajne podatke za razumevanje ličnosti autora ili ličnosti primaoca pisma.

Predislovije - Slatka je stvar i puna bezlobne zabave i utješenija spominjati se svojih prošastih vremena od samoga nezlobivoga detinjstva i vesele mladosti do mužeskog vozrasta i zrele starosti. Prolivaju oči moje slatkosrdečne suze pripoznanstva i blagodarnosti kad god razmišljavam veliku milost nebesnog promisla. U kolikim nevoljam mi je pomogla, od kolikih bjedstvovanija i napastej izbavila i koliko krat moje sovjete i namjerenija, koja bi mi za moje nerazumije i nerasudije štetna i pagubna bila, na dobro obratila i kako čadoljubiva mati, za ruku vodeći, k dobrom koncu dovela! Ljubov društva i prijateljstva - slatka stvar, slatko ime, slatko spominjanje! Čini mi se da sladost rajska dovoljna bi mi bila, takova i tolika budući, kolika je mojemu srcu uteha i radost kad god pominjem srdečnu ljubov i prijateljstvo mojih ljubeznika i ljubeznica, blagodjetelja i blagodjeteljnica. Moje iste slabosti i pogreške, premda ih se stidim, i od kojih ni do danas nisam se izbavio, polzuju me kad ih pominjem, pomažući mi da se ispravljam koliko je moguće, da nisko i smireno o sebi mislim, i da druge, meni podoboslabe, ljude trpim i snosim.

Vreme mladosti, u kom krv naša vri i misli neprestana lete, ne dopušta nam dosta postojanstva da se sami sa sobom zabavljamo i da od sebe daleko ne odlazimo. Zlatni sovjet: - Poznaj sebe! - vrlo se kasno prima. Trideset i osam mojih prošastih godina napominju me da je podne mojega života preminulo i da se k večeru približavam. Sad poznajem da človek u mladosti, ne obzirući se nimalo na svoje nedostatke i nesovršenstva, želi samo i govori: - Kamo sreća da su naši stari pametniji bili! U
trideset godina vozrasta počinje sumnjati da nije ni sam dosta pametan bio. Oko četrdeset godina ne dvoji više; vidi da nije najpametniji bio, obače namerava i nada se da će se ispraviti, dok i starost dođe. Što ćemo sad? Ništa, na put, na put! Jedno nam ostaje želiti, sirječ, da naša deca i unuci bolji i pametniji budu.

Moja krv, koja blagodarenije bogu, počinje utovljati se i umirivati, ne vara me više s sujetnima nadeždama, niti me čini zidati po vozduhu gradove; ostavlja mi moje zlatno vreme što mi jošte ostaje u moju vlast i predaje mene meni samomu. Počinjem malo-pomalo odisati, izbavljajući se
mladosti kako mnogovolnujemoga i svirepoga mora. Sad mi dolazi na pamet božestveni sovjet premudroga Pitagora da se k sebi vratim, da u sebe dođem, i da razmislim otkud sam na ovi svet došao, što sam u njemu činio, i kud mislim poći. Ovo mi je sad moje najmilije upražnjenije i najdraži posao - ili razgovore učenih ljudi slušam, ili premudro napisane knjige čitam, ili ujedinjen u kom bezmolvnom mestu hodam; o tom mislim, o tom se upražnjavam i to uzdišući sebe pitam: otkud sam na ovi svet došao, šta sam u njemu činio i kud ću iz njega poći?

Ovo, dakle, razmišljavajući, rad bih da nisam sasvim na svetu nepolezan bio. Rad bih štogod posle mene ostaviti s čim će se kogod od moga roda polzovati. Rad bih sa svim srcem nauku i prosveštenije razuma, koje sam od mladosti moje želio i tražio, srpskoj junosti preporučiti, i tako
srpske kćeri prsima koje su me odojile, ako ne koliko bih rad, barem koliko mogu blagodaran javiti se. Zato nameravam različne slučaje, koji su mi se u vreme dvadeset i pet godina mojega stranstvovanja dogodili, napisane ostaviti. Uzdam se, opisujući razne običaje naroda i ljudi s kojima sam živio, da ću moje čitatelje polzovati. Dobre običaje pohvaljujući, radiću i svakom preporučiti; a zle pohuđavajući, u omrazu dovesti.

Vospitanije mladosti - stvar najnužnija i najpoleznija človeka na svetu budući da od nje zavisi sva naša dobrota iliti zloća, sledovateljno i sva sreća iliti nesreća, koliko telesna toliko i duševna; za koje roditelji (o roditelji, slatko i sveto ime!) najviše valja da se staraju da dobro vospitanije čadom svojim dadu, da ih ne razmažuju, da ih ne kvare, da ih od zlih ćudi od kolevke i od majčine sise odučavaju. Dete razmaženo lasno biva čudovito, iz šta se rađa samovoljstvo, tvrdoglavstvo, upornost, nepokornost, sujetno visokoumije i luda gordost i proče zlobe koje uzrokuju svu nesreću čovekovu črez sve vreme života njegova; od kojih zlih obiknovenja valja da ih čuvaju od detinjstva. Njihova mlada telesa u :zdravlju da sadržavaju - na zdravoj mladosti osnovata je zdrava starost - da im ne daju kojekakva jela slatka i majstorski zgotovljena, konfete i voća nedozrela. Njihovo mlado srce k človekoljubiju i k dobrim naravom malo-pomalo da okreću; njihov um i razum, kako počnu misliti i rasuždavati, da prosveštavaju, od sujeverija i kojekakvih ludih plašenja čuvajući ih. O, kolike slabosti i bolesti uma plašnja dece uzrokuje! A svrh svega, njihovo mlado srce ljuboviju pravde, istine, poštenoga mislenja i mudrovanja kako slatkim maternjim mlekom da napojavaju; zlonaravne, stroptive i zlogovorljive sluge i sluškinje i svako zlo društvo od njih za udaljavaju. No u ovoj materiji govoriće se na drugom mestu više, ovde toliko javljam da u ovom mojem spisaniju blagim i milim roditeljem u vospitaniju njihove dece želiću pomoći.

Ova materija, budući najpotrebnija i najpoleznija človečenskom rodu, ona će biti i najosobitije namerenije ovoga mojega pisanja. Poznao sam iskustvom, nahodeći se od mladosti moje u raznim opstojateljstvam, šta je polezno, šta li je vredno bilo mojej mladosti. S različni narodi živeći, vidio sam kako svoju decu vospitavaju, i kakova sledovanja različna vospitanija imadu; pri tom i knjige učenih ljudi, koji su o ovoj materiji pisali, čitao sam. Gdi sam god živio, imao sam pod mojim
upravljenijem različnu bogatih i siromaha roditelja decu, građansku i seljansku. U Dalmaciji, u Črnoj Gori, u Beču i u Moldaviji poznao sam dečina svojstva, naravi i svakojake ćudi. Zato pri svakoj prilici neću izostaviti, dajući pristojna pravila, kako s decom valja upravljati da budu s vremenom dobronaravni i pošteni ljudi, roditeljem pokorni i poslušni, ljudma s kojima živu mili i dragi, otečestvu i sami sebi polezni i blagopotrebni.

U svem ovom spisaniju, pri svakom opstojateljstvu, prilagaću i pridodavati naravoučitelna naznamenovanija i polezne ka upravljeniju žitija sovjete i nastavljenija, koje sam od učenih ljudi naučio i iz poleznih knjiga počerpao; niti ću biti ja, no polza bližnjega moga prvo i načalno namjerenije ove knjige. A što budem i o sebi govoriti, ne bojim se da mi se neće verovati, jer ću imati premnogo uzroka samoga sebe osuđivati i pohuđavati, a vesma malo ili nimalo hvaliti. Pri svakoj vrsti i reči ovoga spisanija smatraću sebe kako pred vsevidećim božijim okom; samu ću istinu ljubiti, o njoj ću se starati, nju ću s toplim i čistim srcem želiti i tražiti. Znajući nesumnjeno da sva naša govorenja i dela, a navlastito ona koja se na štampu izdaju i poslednjim rodovom
predaju, večna sledovanja imadu, neću nimalo sebe zaboraviti; čuvaću se svakoga pristrastija i licemerija, a osobito samoljubija. Pravdu i istinu radi ću vsegda pred očima imati.

________________________________

Dositej Obradović je rođen oko 1739. godine u Čakovcu. Ostao je bez roditelja, školovali su ga rođaci. Mladi Dimitrije bio je vrlo marljiv đak i revnostan čitalac crkvene literature. Dečak se toliko zaneo ovom literaturom da je počeo pomišljati da se posveti asketskom životu. Da bi ga odvojili od takvih knjiga i vratili stvarnosti, rodbina ga daje da izuči zanat. Dečak je toliko bio zanet mislima o asketskom životu da je napustio zanat, pobegao u manastir Hopovo, zakaluđerio se i dobio monaško ime Dositej. U manastiru je njegov verski zanos odudarao od načina života manastirskih ljudi i delovao kao anahronizam. Iguman manastira Teodor Milutinović odvraćao je dečaka od verskog zanosa i upućivao ga na drugačiju literaturu i nauku. Dositejse polako treznio, počeo je da čita literaturu istorijskog karaktera sa racionalističko - prosvetiteljskim idejama, teološku literaturu polemičkog karaktera, Ezopove basne, Zakonik cara Dušana. U njemu se sada javlja želja za putovanjem da bi što više video, pročitao, čuo i naučio.

Radoznao duh i žedan nauke i znanja, Dositej se otisnuo u svet 1761. godine: njegova putovanja trajala su četrdeset godina - živeo je i radio, učio i studirao, prevodio i pisao u mnogim zemljama i gradovima: Dalmaciji, Krfu, Grčkoj, Ugarskoj, Turskoj, Nemačkoj, Rumuniji, Francuskoj, Rusiji, Engleskoj, Italiji. Po više godina proveo je na Krfu, u Smirni, Beču, Bratislavi, Haleu, Lajpcigu, Parizu, Londonu, Trstu. Trst je bio poslednje odredište njegovog stranstvovanja - odatle je došao u ustaničku Srbiju i tu umro 1811. godine.

Dositej je učio celog svog života: on nije samo putovao i učio na putovanju, nego je učio jezik, slušao predavanja, upoznavao se sa novim političkim, socijalnim, filozofskim i pedagoškim idejama. U Haleu, u Nemačkoj, skida kaluđersku odeću i oblači svetovnu, na univerzitetu sluša filozofiju i estetiku. Ovde prihvata prosvetiteljsku krilaticu "prosvetom ka slobodi". To ga opredeljuje da svoja znanja praktično primeni u prosvećivanju naroda. Počinje da piše knjige u prosvetiteljskom duhu i zaokupljen je mišlju o izdavanju knjiga na srpskom jeziku.

Sva Dositejeva putovanja nisu bila baš ugodna. Putovanja i život su iziskivala materijalna sredstva. Sam ih je obezbeđivao radeći kao fizički radnik, učitelj , lektor, korektor, besednik, predavač u vojnoj akademiji. Postao je poliglota: naučio je klasične jezike grčki i latinski, novogrčki, nemački, engleski, francuski, ruski, albanski, rumunski, talijanski.

U ustaničku Srbiju, u Beograd, došao je u poznim godinama, slabog zdravlja. Došao je da poradi na prosveti. Otvorio je veliku školu u Beogradu, a kasnije i bogosloviju. Bio je ministar prosvete, diplomata, član Praviteljstvujuščeg sovjeta. Smrt ga je snašla 1811. godine kada je uveliko radio na osnivanju štamparije u Beogradu.

Dositej je vrlo plodan pisac, pisao je imajući na umu svoj narod, njegovu prosvetu: sve što je pisao namenio je srpskom narodu: Pismo Haralampiju, Život i priključenija, Sovjeti zdravog razuma, Basne, Pesma o izbavljenju Srbije, Sobranije, Etika, Pesma na insurekciju Serbijanov, Mezimica, Ižica.