Aleksandar Sergejevič Puškin - Evgenije Onjegin

Kako to kaže književnik Milorad Pavić, lik Onjegina sačinjavaju tri elementa. Prvo, autobiografski element koji je u taj lik unio pjesnik. Puškin je svom junaku dao svoju sredinu, svoje drugove, svoje probleme, a donekle i svoju sudbinu, čak i politička ubjeđenja. Ali pjesnik je taj autobiografski elemenat jasno ograničio nazvavši Onjegina svojim prijateljem i istaknuvši razlike između sebe i svog junaka.

Druga komponenta Onjeginovog lika je, po Miloradu Paviću, mnogo kompleksnija. Riječe je o onim osobinama koje Onjeginov lik čine tipičnom pojavom, opštim likom ruskog mladog čovjeka iz dvadesetih godina devetnaestog vijeka, sa tipičnim problemima i tipičnom sudbinom. Riječ je o opštim i zajedničkim društvenim pojavama izraženim kroz pojedinačan slučaj. To je tragedija čovjeka koji je prozreo besmislenost svoje sredine i života koji ona vodi, napuštio sve to, ali nikako nije uspio da uguši u sebi predrasude u kojima ga je ta sredina vaspitala. Iako je otišau u selo, Onjegin nikada nije shvatio kakvo je ogromno vrelo snage običan narod koji je živio pred njegovim očima. Odlično obrazovan i pametan čovjek, Onjegin lako odbacuje lažni sjaj visokog društva. Ali kada mu neiskusna palanačka gospođica, odgajana u porodici seoskih spahija, ponudi svoju ljubav i život, on je odbija, nesposoban da se oslobodi društvenih konvencija i da umjesto njenog društvenog položajan u njoj sagleda ženu koju će jednoga dana zavoljeti.

Tek pošto je Tatjanu sreo na visokom položaju prijestoničke hijerarhije, u sjaju i taštini velikosvjetskog života, koji je i sam toliko prezirao, Onjegin je uspio da u njoj otkrije onu vrijednost koju u palanačkoj gospođici nije bio u stanju da vidi. Tek tada se strasno i iskreno zaljubljuje u nju. Bolje od svih kritičara, kaže Pavić, tu protivrječnost u Onjeginovom karakteru istakao je Puškin Tatjaninim riječima u posljednjim strofama romana.

Tako izgrađen lik Onjegina Puškin je učinio još reljefnijim suprotstavljajući mu lik Lenskog, čovjeka obrazovanog u inostranstvu, oduševljenog filozofijom Kanta, pjesništvom Getea i Šilera. Lenski iz Njemačke donosi nebouzdane slobodarske ideje. Na tom polju Lenski je našao dodirne tačke sa Onjeginom i oni postaju prijatelji. Ali, samo iz društvenih obzira, Onjegin prihvata dvoboj sa Lenskim, ubija prijatelja i slomljen svojom nesposobnošću da se digne iznad društvenih okova sredine, pada u još dublje razočarenje, u prećeranu duhovnu mlitavost i odaje se sktitačkom životu.

Mnogobrojna umjetnička sredstva kojima je Puškin izvajao Tatjanin lik toliko ispunjava tkivo romana da u njima ranije već ocrtane ličnosti Onjegina i Lenskog dobijaju nova, cjelovitija značenja i tek u dodiru sa Tatjanom i njenom sudbinom stiču svoju životnu i umjetničku potpunost. Svom dušom prava ruska đevojka, Tatjana daje duboko nacionalno obilježje Puškinovom romanu. Ona je, kaže Pavić, jedino lice u Puškinovom romanu koja svoju nesreću prima dostojanstveno, ne gubeći ni u jednom trenutku ravnotežu zasnovanu na zdravoj podlozi ruske zemlje i ruske tradicije. Tatjanin lik prvi je u nizu divnih karaktera ruske žene koje je dala ruska književnost. Svi ti likovi, smatra Pavić, duguju svoj nastanak Puškinovoj junakinji.

Kratak sadržaj - Radnja započenje pričati o mladom plemiću Evgeniju Onjeginu, "suvišnom čovjeku", koji je dovoljno bogat da se ne angažira ni na kojem planu. Takav život mu ubrzo dosadi. Uto nasljeđuje neko imanje, te mora otićiu u unutrašnjost zemlje na neko vrijeme. Tamo se upozna sa Lenskim, romantičarom, koji je zaljubljen u Olgu. Olga pak ima sestru Tatjanu, mirnu povučenu, koja samo čita knjige. Ona se zaljubljuje u Evgenija, te mu piše pismo u kojem izjavkljuje ljubav, no Onjegin ju odbija. Uskoro na proslavi Tatjanina imendana, Onjegin iz prkosa koketira s olgom. Lenskog to uvrijedi, te traži satisfakciju. Onjegin ga ubija u dvoboju, te odlazi na duggo putovanje od više godina. Jednog dana na nekoj zabavi u Petersburgu sreše Tatjanu, te joj piše strastveno pismo. Ona pak kao žena generala, oglušuje se na njegove izjave, te on odlazi na daljnja putovanja.

Vrijeme radnje: Radnja se odvija oko 19.stoljeća.

Mjesto radnnje: Radnja se odvija u Rusiji.

Onjegin je vrlo složena ličnost obilježena brojnim i snažnim protivrjećostima. On je, po običaju koji je vladao u ruskom plemstvu, stekao solidno obrazovanje. Savladao je latinski i francuski jezik, upoznao antičku književnost, izučavao istoriju... Kada je došla mladost "od učenja on diže ruke" i otiskuje se u lagodan život omladine bogatog plemstva (balovi, pozorišta, udvaranja...}. On je inteligentan ("oštar i hladan um") oštrouman i slatkorječiv. Onjegin je vrlo protivrječan karakter u kome uporedo egzistiraju različite i međusobno isključive osobine.

Znao je nevješt da se tvori,

Da ljubomoran, mračan biva;

Da razuvjeri, nagovori,

Da bude ohol i poslušan,

Pun pažnje, ili ravnodušan.

Kako je riječit bio sjajno,

A kako čutljiv osjećajno,

I nehajan u pismu strasnom;...

On je tipični lik plemića sa početka 19. veka, koji je nezadovoljan svojom sredinom i napušta je, ali u njemu ostaju snažni tragovi te sredine u vidu vaspitanja, predrasuda i konvencija. One vladaju njime; određuju njegov karakter i ponašanje; određuju, konačno i njegovu sudbinu. Protivrječnosti u ličnosti Onjeginovoj ogledaju se i u njegovom odnosu prema Tatjani. Pri prvom susretu on će zapaziti Tatjanu, ostaviće ona na njega utisak, ali ga neće zainteresovati. Kada mu Tatjana piše, on je hladan i razočaran čovjek kome nije stalo do porodičnih obaveza jer nije sposoban za osjećanje ljubavi i nežnosti. Drugi susret sa Tatjanom, sada udatom ženom, damom iz visokog društva čini preokret u svijesti i životu Onjeginovom: napuštanje gordosti, priklanjanje ličnoj sreći i ljubavi. Ali sada se ponavlja istorija uz zamjenu figura: on je taj koji piše pismo a ona ta koja ne odgovara, i odbija njegovo udvaranje. Jednom već poražen razočaranjem u život on dozivljava konačan slom. Da bi pobjegao iz besmisla i praznine on kreće na razna putovanja. Cilj u životu ne postoji, svrha se ne vidi. Po tome je Onjegin preteča "suvišnih ljudi" koji će postati predmet postpuškinovske književnosti...

Tatjana je odrastala i duhovno se razvijala u zdravoj seoskoj sredini koju karakteriše patrijarhalni način života. Napajala se ljepotama ruske prirode a narodna predanja su bila prvi izvor znanja o svijetu i životu. To je u njoj razvilo ljubav prema ruskom selu koja je nikada neće napustiti. Ona je sanjarska priroda a samim tim osjetljiva i nježna. Tatjani su svi razgovori bili dosadni, ali se u njoj naglo počela da budi ljubav i tu počinje njen ljubavni roman. Ne može da izdrži, piše pismo Onjeginu, ogriješivši se o društvene norme, običaje i pravila ponašanja. Pismo je izraz nevine ali iskrene i tople ljubavi. Ona je svjesna razlike u društvenom statusu ali ona i ne pomišlja da je ta razlika bitna. Nakon razgovora sa Onjeginom njen svijet se srušio, njezna duša je grubo povređena, prva ljubav je prezrena. To je osetljivu Tatjanu dotuklo.

Tatjana tuguje i čami,

Samuje, gasi se i vene;

Sad ništa više nju ne mami;

Ne doima se duše njene...

Tatjana se prema svojoj nesreći odnosila dostojanstveno; kasnije isto tako dostojanstveno odbija Onjeginovo udvaranje. U njenom odgovoru je visokomoralni stav: ona nije srećna, i dalje voli Onjegina ali je sada udata žena, odgovorna i stabilna ličnost koja neće da blati ni sebe ni muža. Tatjana je najtopliji, najljepši i najljudskiji lik romana: U njegovo oblikovanje Puškin je unio sve svoje pjesničko umijeće i cijelo svoje srce.

MOZE LI SLOBODA DA ZAMIJENI SRECU?

Da ili ne? Čini mi se da se ovim malim riječima isuviše dobija na jednoj a ujedno isuviše gubi na drugoj strani. Zašto ne postoji neka druga riječ koja bi ublažila i približila prazninu između dve suprostavljene? Možda bi tako naš Onjegin pronašao sebe u ovom teatru sjenki koje je neko nazvao život.

Isuviše je bilo i biva "slijepih putnika" poput našeg Onjegina (sjetimo se samo Cajlda Harolda) koji su svoje zanesene glave, željne novog, drugačijeg, nosili na ramenima, ne mogavši se skrasiti nigdje. Oni su od onih ljudi koji su ili isuviše nemarni ili isuviše lijeni da se uhvate u koštac sa sopstvenom ličnošću. Naš Evgenije vješto izbjegava svaku odgovornost. Ostavio ju je da truli tamo negdje u moru dosade i učmalosti. Da, zaista je iznenađujuće lako igrati svoju površnu ulogu, zavaravati se. Možda tu i ima nekog zadovoljstva ali lažnog, trenutnog. I okorelog ubicu je strah kada ostane sam sa svojim mislima. Ne može čovjek stalno glumiti a da mu se jednog dana ne pocijepa kostim.

Eto, našem Onjeginu se silom prilika  otrcalo odijelo. Pohrlio je, jadan, onako pokajnički da ugrabi svoju sreću ali, avaj, bijaše isuviše kasno. Naš Onjegin se izgubio među nevidljivim putokazima slobode i dobrano zakasnio na svoj poslednji voz. Isuviše kasno je shvatio da, ma koliko to izgledalo tako, sloboda nikad ne može u potpunosti da odmijeni srecu!

SUKOB VRIJEDNOSTI - IMA LI POBJEDNIKA?

Ovo djelo je svojevrsna enciklopedija ruskog narodnog života, običaja i morala. Puškin je na maestralan način predstavio ruskog čovjeka toga doba: Tatjanu kao simbol nezatrovane, prirodne i zdrave Rusije s jedne i Onjegina, mladog aristokratu zagrezlog u "evropeizmu" s druge strane.

Tatjana je odrasla u staroj, patrijarhalnoj sredini, zadojena dadiljinim pričama, okružena jednostavnošću ruskog seljaka i prirodom koja je plijenila svojim mirom i skladom. Sve je to doprinjelo da se u njoj izvaja čista, nevina, pomalo naivna duša ali svjesna sebe i svoje časti. S druge strane Evgenije je trošio mladost po balovima, sjedeljkama, među lažnim licima, pretvarajući se kao i oni. Bilo je to doba kada je ruska aristokratija težila da usvoji sve što je "evropsko" a pritom gubila svoju dušu i samosvijest. I mladi Onjegin je kopnio u kandžama tog modernog društva prepunog licemjerja i pretvaranja. Podsjeća li vas Onjegin bar malo na sve one naše pokondirene tikve i gospođe ministarke? A Tanjin lik, podsjeti li vas na prela, gusle, kola, ukratko dah prohujalog vremena? Suviše je nepravedan taj sukob Davida i Golijata. Suprotno biblijskoj priči ovdje je pobjednik ujedno i poraženi i obrnuto. Naravno zavisi s koje strane to posmatrate! Gledano s moralnog stanovišta morali bismo dati glas gaju i pticama odnosno Tanjinoj Rusiji koja iako surova u nekim aspektima plijeni svojom dušom, čistotom i ljepotom.

ESEJ - Čini li vam se da u današnjim vremenima isuviše bježimo od sebe samih? Strah nas je otkriti sopstvene osjećaje, podijeliti radost sa drugima, biti povrijeđen. Strah nas je dati sebe bojeći se da ćemo biti ismijani i da nećemo dobiti ništa zauzvrat. To se posebno odnosi na nas, djecu novog vijeka, koji smo sve više i više okruženi raznim tehničkim uređajima koji nam na svojevrstan način ubijaju kreativnost, dušu. Pohrlili smo u susret novom zaboravljajući sve što je ostalo iza nas. I ljutimo se kad se sjetimo starih stihova koji kažu "da smo nedostojni istorije naše, da nas zahvatila zapadnjačka rijeka i da nam se duše opasnosti plaše..." Voljela bih i ja da kao pjesnik kliknem "Lažu, zemljo moja, lažu", ali ne mogu, nisam viđe sigurna u to. Eto, u toj zapadnjačkoj rijeci mi se gušimo iako dobro znamo da plivamo. Kuda nam je nestala samosvijest, ponos, hrabrost? Zlobnici će reći da su tu ali je sve to lažno, priviđenje. Iskrenosti ima danas tako malo!

Naš je kraj brz i neminovan. Duhovni naravno. Ovaj rat smo unaprijed izgubili. Uronićemo u tu "prljavu" zapadnjačku rijeku i postati jedna kap više u moru beznađa a svoj stari džeferdar i opanke ostaviti na obali kao sopstveni spomenik!

EVGENIJE ONJEGIN - odlomak

XXV

Ona se, dakle, Tanja zvala;

Čar i svežinu sestre njene

Priroda Tanji nije dala,

Da tim na sebe pogled skrene,

Ćutljiva, divlja, seti rada,

Bojažljiva ko srna mlada,

Sred porodičnog toplog krila

Ko tuđinka je ona bila.

Da mazi se ne beše sklona

Kraj oca i kraj majke svoje;

Sa decom ko i sama što je

Da skače nije htela ona;

Često, u prozor zagledana,

Sanjarila je celog dana.

XXVI

Sanjarenje - njen znanac stari

Od mladosti je njene rane

Krasilo maštom punom čari

Dokone, duge selske dane.

Prsti joj iglu nisu znali;

Da ukrašava derdev mali

Svilenom šarom - nije ona

Nikada bila mnogo sklona.

Tanji je draže bilo tada

Da se sa dobrom lutkom malom,

Sprema u igri i sa šalom

Za zakon što u svetu vlada,

I da joj deli opomene

Od svoje mame naučene.

XXVII

Al' sad, u ovim godinama,

Za lutke više nije znala;

O vestima i modi dama

Sa njima nije raspravljala.

Nestašluci joj behu strani;

Strašnih su priča drevni dani,

U tami zimske noći snene,

Obuzimali misli njene.

A kad bi dadilja dovela

Na livadu iz okoline

Decu da Olgi društvo čine,

Tanja da igra nije htela,

I klonila se smeha zvučnog

I zabavljanja njinog bučnog.

XXVIII

Ona je rado na balkonu

Čekala kad će zora plava,

Kada na bledom nebosklonu

Sazvežda kolo iščezava

I svetlost se vidikom širi

I vesnik jutra, vetar piri,

I prikrada se dan polako.

Zimi, kad noći krilo lako

Nad zemnim krajem duže vlada,

I duže spava u tišini

Na magličastoj mesečini

Lenjivi istok - čak i tada,

Po navici u iste čase,

Pri sveći Tanja dizala se.

XXIX

Roman je bio radost njena

I naknada za sve, a ona

U varke beše zaljubljena,

U Rusoa i Ričardsona.

Njen otac beše čovek mali

U prošlom veku zaostali,

On knjige nije nikad čito,

I da 1' su štetne nije pito;

Smatro je da su igra prava

I njega nije bilo briga

Kakva kod ćerke tajna knjiga

Pod jastukom do jutra spava.

A mati? - bila je i ona

Bez pameti od Ričardsona.

_______________

VI

Dolazak ovaj mog junaka,

Kod Larinih je (što bih krio?),

Stvorio mnogo utisaka,

A susede je zabavio.

Nagađanja su tekla kradom;

Svuda se o tom priča s nadom

I ne bez greške svako sudi;

Ženika Tanji našli ljudi,

A neki ni to nisu krili

Da će i svadba skoro njena,

Ali je, kažu, odložena,

Jer prsten nisu nabavili.

O svadbi Lenskog već se davno

Govorilo u društvu javno.

VII

S dosadom te je besposlice

Slušala Tanja, al' je kradom

Mislila o tom, nehotice,

Sa nejasnom i slatkom nadom.

Ta misao do srca prođe:

Zaljubi se - vreme dođe,

Proleće tako budi vrelo

U toploj zemlji zrno zrelo.

Davno je njena mašta budna

Kroz nežnu tugu neprestanu

Tražila svoju kobnu hranu;

I ljubavna je patnja čudna

Stezala mlade grudi stoga,

A duša čekala... ma koga.

VIII

I dočekala; oku svanu;

Rekla: to je on! I sada,

Avaj, u noći i na danu,

I kad je retki san savlada,

Sve sada ovom srcu dragom

O njemu priča čudnom snagom,

I dosadne su joj i mučne

Nežnosti pune reči zvučne,

I brižne oči sluškinjine;

Utonula u tugu ona,

Ne sluša goste svog salona

I zaludice kune njine

Dolaske bučne, iznenadne,

Sedeljke duge i dosadne.

IX

Sa kakvom pažnjom sad Tatjana

Nad ljubavnim romanom bdije,

I kako živo očarana

Zavodljiv otrov njegov pije!

Maštanja snagom, snagom snova,

Oživljena stvorenja ova:

Malek-Adel uz De Linara,

I Verter, putnik taj pun čara,

Volmar kraj svoje ljubavnice,

I Grandison, taj uzor ljudi,

(Što sad u nama dremež budi)

Svi oni sad su isto lice

Za sanjalicu nežnu bili:

U Onjegina su se slili.

_______________

XVI

Ljubavna patnja Tanju goni

I pošla je u vrt da tuži;

Najednom zemlji oči kloni

Malaksala da put produži;

Nadimaju se prsa njena

I sva je vatrom oblivena;

Zamro joj dah i stao um,

U oku sjaj, u uhu šum...

Nastupa noć i mesec bdije;

Nadgleda neba daljni svod,

U granama slavuja rod

Izvija zvučne melodije;

U tami Tanja još ne spava,

I svoju dadu oslovljava:

XVII

Ne spava mi se noćas, nano

Otvori prozor... - Hoću, rado,

Al' šta je to sa tobom, rano?

Dosada...hajde pričaj, dado! -

O čemu, Tanja? Pre sam znala

Zbijati bezbroj, mnogo šala

I gatki o zlim duhovima

I devojkama... sad o njima

Već nista ne znam... sve se, Tanja,

Poboravilo što se znalo;

Na zlo se mnogo štošta dalo

Izdaje razum... – Pričaj, njanja,

U vaša minula vremena

Jesi li bila zaljubljena -

XVIII

Šta kažeš? Nisam ja ni znala

Za ljubav u tim godinama,

Jer bi me u grob oterala

Svekrva moja ili mama. –

I udala si se? A kako?

Gospod je, kćeri, hteo tako;

Meni je trinaest bilo, Tanja,

Još mlađi bio je moj Vanja;

Dve nedelje je jedna snaha

U našu kuću navraćala

I blagoslov je svojta dala;

Gorko sam plakala od straha;

Uz plač su kosu mi raspleli,

Uz pesmu crkvi me poveli,

XIX

I u tuđ rod uveli, rano...

Ti ne slušaš? - Ah, dado, nije..

Tuguje moje srce, nano,

Rođena moja, sad da mi je

Da isplačem sve suze svoje!... -

Ti nisi zdrava, dete moje.

Pomiluj, bože, i sahrani!

Šta hoćeš, čedo, kaži nani?...

Sva goriš... evo vode svete... –

Ja nisam bolesna ni snena;

Znaš dado... ja sam... zaljubljena!

O, gospod bio s tobom, dete! -

I dadilja je, s nemim žarom,

Krstila Tanju rukom starom.

Tatjanino pismo Onjeginu

Pišem vam - šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
Prezrenje vaše da l' ću steći.
Al' ako vas moj udes hudi
Bar malo trone i uzbudi,
Vi me se nećete odreći.

Da ćutim ja sam prvo htela,
I za sramotu mojih jada
Ne biste znali vi ni sada,
Bar da se nadam da sam smela
Da ćete opet k nama doći
I da ću bar i retko moći
U selu da vas vidim našem,
Da se veselim glasu vašem,
Da vam što kažem, pa da zatim
O istom mislim i da patim
Dane i noći duge sama
Dok ne dođete opet k nama.
Al' osobenjak vi ste, znamo,
I teška vam je selska čama,
A mi...mi ničim ne blistamo,
No iskreno smo radi vama.

Što dođoste u naše selo?
U stepi, gde moj život traje,
Ja ne bih srela vas zacelo
I ne bih znala patnja šta je.
Smirivši burne osećaje,
Možda bih jednom (ko će znati?)
Po srcu našla druga verna
I bila bih mu žena smerna,
A svojoj deci dobra mati.

Drugi!...A' ne, ja nikom ne bi'
Na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je...
Nebo je mene dalo tebi;
Moj život sav je jemstvo bio
Da ću te sresti izmeđ' ljudi;
Znam, bog je tebe uputio,
Moj zaštitnik do groba budi...
U snove si mi dolazio,
I neviđen si bio mio,
Tvoj pogled me je svud proganj'o,
U duši davno glas odzvanj'o...

Ne, nije mi se san to snio,
Jer čim si uš'o, ja sam znala,
Sva premrla i usplamsala,
I rekla: on je ovo bio!
Ja tebe često slušah sama;
Govorio si sa mnom jednom
Kad prosjaku pomagah bednom
I kada blažih molitvama
Buru i jad u srcu čednom.
Zar nisi ti i onog trena,
O priviđenje moje drago,
Promak'o kroz noć kao sena,
Nad uzglavlje se moje sag'o
I šapnuo mi reči nade
Ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Čuvar duše mlade
Il' kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što me guše.
Možda su sve to sanje moje,
Zablude jedne mlade duše,
A sasvim drugo suđeno je...
Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zaštitu od tebe...
Pomisli: ja sam ovde sama
I nikog nema da me shvati,
Sustajem i moj um se slama,
A nemo moje srce pati.
Čekam te: nade glas u meni
Bar pogledom oživi jednim,
Ili iz teškog sna me preni
Prekorom gorkim i pravednim.

Završih! Da pročitam strepim...
Od stida više nemam daha...
Al' vaša čast mi jemči lepim
I predajem se njoj bez straha...

_______________

I, II, III, IV, V, VI, VII

Što čovek manje voli ženu,

Tim lakše on se svidi njoj,

I pre zaplete dušu njenu

U sablazni i laži roj.

Razvrat je hladan i naduven

Nekada bio jako čuven

Zbog ljubavne veštine svoje:

Bez ljubavi uživao je.

Al' zabava pristoji ova

Majmunskom soju ljudi slavnih

Iz dedovskih vremena davnih.

Sad bledi slava Lovlasova

Sa slavom žutih potpetica

I vlasulja sa gordih lica.

VIII

Jer ko na svetu sada mari

Da uvek glumi jedno isto,

Da uverava u te stvari

Sa kojima su svi načisto,

Da iste priče sluša svuda

I ruši bezbroj predrasuda,

Al' predrasuda takvih koje

Čak ni kod dece ne postoje!

Kome sad neće da dosade

Zakletve, molbe svakog dana,

»Pisamca«, na desetak strana,

Prstenje, lažni strah i nade,

Obmane, suze, pretnje, spletke,

Muževi, matere i tetke?

IX

Tako je junak moj mislio.

Zabluda burnih predan vlasti,

U mladosti je i on bio

Žrtva žestokih, divljih strasti.

Al' razmažen životom sjajnim

I navikama svojim trajnim,

Očaran jednim ne za dugo,

Razočaran u nešto drugo,

Mučen i željom i uspehom,

Moro je večno on da guši

Roptanja glas u svojoj duši

I zevanje da davi smehom.

Tako je prošo leta mnoga

Straćivši cvet života svoga.

X

U lepe žene što zanose

Više se nije zaljubljivo;

Iznevere - odmarao se,

Odbiju - njemu nije krivo.

Napušto ih je sve bez tuge

I tražio bez želje druge.

Mržnju i ljubav njinu nije

Ni pamtio moj Evgenije.

I gost se tako kreće kasni

Na vist - i kad igra prođe,

On ravnodušno natrag pođe

Da kod kuće na miru zasni,

A sutra ni sam ne zna reći

Gde će ga nova noć zateći.

XI

Ali je pismo od Tatjane

Uspelo živo da ga trone.

Nevinih snova reč ga zane,

I vihorom mu misli pone

I setio se lika setnog,

Bledila njenog neprimetnog,

I u san sladak, čist i čedan,

Utonuo svom dušom predan.

U njemu možda vaskrsnuše

Negdašnja vatra, strast i rane,

Al' nije hteo da obmane

Iskrenost ove čedne duše.

Hajdemo u vrt pored sela

Gde se sa njime Tanja srela.

XII

Trenutak - dva su nemi bili.

Al' Onjegin je pred nju stao:

»Pisali ste mi; što bi krili?

I ja sam, evo, pročitao

Ispovest čiste duše jedne,

Ljubavi vaše reči čedne;

Ta iskrenost je meni draga;

Oživela je njena snaga

Roj davno mrtvih osećaja;

Al' da vas hvalim za to neću;

Odužiću se za tu sreću

Iskreno, prosto i bez sjaja:

Sa iskrenim priznanjem svojim

Sad ja pred vašim sudom stojim!

XIII

Kada bih mirnim, kućnim krugom

Ograničiti život smeo,

Da budem ocem i suprugom

Prijatni udes kad bi hteo,

Kad bi me krilu sreće slične

Mamile slike porodične,

Srce u meni tad, zacelo,

Nevestu drugu ne bi htelo.

Bez lažnog sjaja ću vam reći:

Našavši svoj ideal stari,

Poželeo bih vas u stvari

Za druga mojoj hudoj sreći,

A svemu lepom u zalogu.

I bio srećan... ako mogu.

XIV

»Al nisam stvoren ja za sreću,

I duša moja njoj je strana;

Vrlina vaših nikad neću

Dostojan biti ja, Tatjana.

Verujte (savest jemstvo daje),

Da brak će muka da nas staje.

Mada ste dragi sada meni,

Navika ljubav iskoreni;

Počeće plač i vaše suze...

Al' mene neće to da trone;

Razgneviće me samo one.

Zar takvo cveće, takve uze,

Bogovi braka da nam spreme

Možda na dugo, dugo vreme?

XV

Šta goru sliku da nam pruži

Od kuće, gde sirota žena

Za nedostojnim mužem tuži

Danju i noću usamljena,

Gde muž, iako zna joj cenu,

Sudbinu kune svoju, njenu,

I vazda ćuti, sav sumoran,

Ljutit i hladno ljubomoran?

A ja sam takav. Zar ste o tom

Sanjali u dnu duše čiste

Dok ono pismo pisali ste

Sa takvim umom i čistotom?

Zar takav udes celog veka

Po volji sudbe da vas čeka?

XVI

Povratka nema godinama

I dušu neću obnoviti...

Ja gajim ljubav prema vama

Ko brat, il' veću, može biti.

Pa čujte me bez svakog gneva:

Vaša će duša još da sneva

I snom da smeni stare snove;

Listove drvo stiče nove

S prolećem novim, s novim dobom

Takva je, valjda, volja neba:

Zavolećete još, al' treba

Da vladate od sada sobom;

Svako vas neće razumeti,

A neiskusnost često šteti.

XVII

I tako je on propovedo.

Od suza slepa, nema hladna,

Krijući svoje lice bledo,

Slušala ga je Tanja jadna.

On joj je ruku dao tada;

Pognute glave, puna jada,

U nesvesnom se nekom stanju

Oslonila Tatjana na nju.

Pošli su oko povrtnjaka

I skupa stigli. Da ih kori,

Niko ni reč ne progovori;

Jer seoska sloboda svaka

Ima po neka prava svoja

Kao i gorda Moskva moja.

_______________

XXVIII

Promenila se mnogo Tanja!

U ulozi se snašla ovoj

I navike svog teškog zvanja

Stekla u toj sredini novoj.

Devojku tihu ko da traži

U ovoj hladnoj, punoj draži

Zakonodavki sjajnih sala?

A nekad mu je srce dala,

I nekad je u mraku noći

Dok Morfej do nje ne dobludi

Čeznula za njim puna žudi,

I držala na mesec oči

Želeći da ko žena verna

S njim prođe put života smerna.

XXX

Bez sumnje, naš je Evgenije

Ko dete zaljubljen u Tanju.

Ljubavnim snom zanesen bdije;

Sanjari stalno, noću danju;

Glas razuma ne slušajući,

On svakog dana njenoj kući

Odlazi, luta oko trema,

I prati je ko senka nema,

Sav srećan kad joj zaogrne

Ramena sjajna mekim plaštom,

Kada je takne rukom taštom,

Il' razmakne livreje crne

Pred njome, ili ako stigne

Ispušten rubac da joj digne.

XXXI

A ona – ne primećuje ga;

Ne zapaža bledoću setnu,

Kod kuće mirno prima njega,

Reč-dve mu kaže kad se sretnu,

Pozdravom ga se katkad seti,

A neki put ga ne primeti:

Ne liči ona na koketu;

Ne trpe to u višem svetu.

Da bledi junak naš je stao:

Ne vidi ona il' ne mari;

Onjegin vene i u stvari

U sušicu je skoro pao.

I svi ga šalju u tom stanju

Lekaru, a on, gde? – U banju.

XXXII

A on ne ide; pradedima

Svoj dolazak da javi hoće,

Al' Tanja sve to mirno prima

(Njen pol je takav; pun hladnoće!).

Al' uporne je i on ćudi

I još se nada, još se trudi;

Smeliji no zdrav, s teškom mukom

On bolestan i slabom rukom

Kneginji jedno pismo piše.

Mada je smatro (s puno prava)

Da pošta ništa ne rešava,-

Al' eto, nije mogo više

Da trpi jade lica svoga.

Evo vam pisma njegovoga.

Pismo Onjegina Tatjani

Znam, razjašnjenje tužne tajne
Duboko će vas uvrediti.
Kakav će prezir plemeniti
Izreći vaše oči sjajne!
Šta hoću? S kakvom željom kobnom
Otvoriću vam srce svoje?
Kakvom će sad veselju zlobnom
Povoda dati pismo moje.

Kada je u vašem srcu čednom
Nežnosti iskru spazih jednom.
Da verujem joj nisam smeo;
Navici nisam dao maha,
Slobodu praznu nisam hteo
Da izgubim pun čudnog straha.
Još jedno nas je rastavilo...
Nesrećni Lenski tad je pao...
Od svega što je srcu milo
Srce sam tada otrgao;
Nevezan ničim, ja sam zatim
Mislio da sloboda može
Da nadoknadi sreću: Bože!
Kako pogreših, kako patim!

Ne, da vas vidjam, da vas pratim.
Da svaki osmeh, pogled hvatam
Na vašem licu i da patim,
Vaš glas da slušam i da shvatim
Svom dušom svojom vaše čari
I savršenstva od svih veća.
Da premirem kraj vas u stvari,
I da se gasim... to je sreća!

A ja sam lišen svega toga;
Zbog vas ja lutam svetom grubim;
Svaki je čas života moga
Dragocen, a ja zalud gubim
Već ionako teške dane
Sudbinom gorkom odbrojane.
Moj vek će skoro da se skrati;
Al' da bih bio živ, u svesti,
Ja svakog jutra moram znati
Da ću vas tokom dana sresti...

Bojim se da se plaše
Od moje molbe oči vaše
Ko od lukavstva koje kujem...
I gnevni prekor ja već čujem.
Da znate kako strašno boli
Ljubavnom žedji biti moren,
U mom srcu koje voli
Gušiti nemir strašću stvoren!
Ja žudim da kraj vaših nogu
Sa suzama i bolom slijem
Svu ljubav, molbe, sve što krijem;
I sve sto još izreći mogu!
A mesto tog, hladnoćom lažnom
I reč i pogled ja oružam.
Govorim s vama o nevažnom
I veseo vam osmeh pružam!...

Da protivim sebi, strasti,
Više u moći nije mojoj.
Reših: u vašoj ja sam vlasti
I predajem se sudbi svojoj.

XL

Naš junak tako rano juri?

Pogodili ste već; dabome!

Moj neizlečiv čudak žuri

Tatjani svojoj, sudu svome!

Ko senka hita on sa trema

U predvorju ni duše nema;

U sali, nikog. S njenog praga

Otvara vrata... ali šta ga

Pogađa tako, ko bi reko?

Kneginju on pred sobom gleda;

Nedoterana sedi, bleda,

Sa tugom čita pismo neko,

Na hladnu ruku obraz kloni

I tiho potok suza roni.

XLI

Ko ne bi bio sad u stanju

Da odgonetne tugu njenu,

I da prepozna jadnu Tanju

U kneginji, u ovom trenu?

Pun sažaljenja i pun jada,

Njoj Onjegin pred noge pada,

A ona drhti, setna, bleda,

I Onjegina nemo gleda

Bez čudenja, bez svakog gneva...

Sve shvata: izraz koji moli,

Prekorni pogled prepun boli...

Devojka skromna koja sneva

S negdašnjim srcem, živih čula,

U njoj je opet vaskrsnula.

XLII

Ne podiže ga ona, ćuti.

Očiju s njega još ne skida

Premrlu ruku nežne puti

Od žudnih usta ne otkida.

O čemu Tanja misli sada?

Tišina dugo, dugo vlada

I tiho najzad ona veli:

Sad ustanite, ma šta hteli,
Ja hoću da se razumemo.

Da 1' pamtite još vrt kraj sela

Gde sam se nekad s vama srela

I slušala  pred vama nemo

Sve  predike i opomene?

Danas je, evo, red na mene.

XLIII

Mlađa i možda lepša ja sam

Bila u bednom selu našem,

I volela vas; i šta? šta sam

Našla u hladnom srcu vašem?

Odgovor beše strogost sama.

Ne, novi nisu bili vama

Devojke čedne ljubav, jadi...

I sada - bože! - krv se hladi

Kada se u snu setim tamnom

Pogleda onog, hladnog glasa...

Al' ne krivim vas: toga časa

Postupili ste časno sa mnom

I spasili me od mnogih zala...

Svom dušom vam na tome hvala.

XLIV

U pustinji, daleko, sama,

Van taština i dvorske svite

Nimalo se ne svidah vama...

Pa što me sada progonite?

Što sada vašu pažnju skrećem?

Da l' zato što se sada krećem

U višem društvu. što ga primam.

Što ugled i_bogatstvo imam,

Da l' što nas dvor sad pazi tako

Jer ranjavan je muž u boju,

I što bi sad sramotu moju

Primetili u društvu lako

I mogla bi u toj sredini

Sablažnjiv ugled da vam čini?

XLV

Ja plačem... Ako Tanju jadnu
Vi niste još zaboravili.
Uz gnev i vašu jetkost hladnu
Meni bi dani draži bili
- U mojoj kad bi bilo vlasti -
Od ove vaše sramne strasti
I pisma onog što ste slali.
Nekad ste barem poštovali
U meni mladost punu snova,
I štedeli ste srce vrelo.
A šta je sada: vas dovelo
Pred moje noge? Raskoš ova!
Zar s vašim srcem, s vašom časti
Da robujete takvoj atrasti?

XLV1

Sva raskoš ta je, Onjegine,

Pozlata mog života mučnog;

Jer čemu sve te svetkovine

I uspesi kod sveta hučnog?

Dala bih rado odmah sada

Sve, sve te krpe maskarada,

Sav ovaj blesak, dim i sjaj.

Za svoje knjige, divlji gaj,

Za boravište naše bedno.

Za mesta gde sam kraj mog sela

Vas, Onjegine, nekad srela

I za to groblje neugledno

Gde stoji krst i senka grana

Nad grobom gde je moja nana.

XLVII

A moguća je sreća bila...

No udes moj je rešen sada.

A možda i ja, što bih krila,

Nepažljivo postupih tada.

Zaklinjala me mati jadna,

A spremna beše duša hladna

Na svaku novu volju neba.

Udala sam se. Sada treba

Da odete, jer ja vas molim.

U srcu vašem pored strasti

Ponosa ima, ima časti;

Zašto da krijem? Još vas volim,

Al' drugom ja sam poverena

I ostaću mu verna žena.

Izašla je, i Evgenije,

Ko zgromljen još na mestu stoji.

Kakvih se misli vihor vije,

I šta se u tom srcu roji?

Al' mamuza se zveket čuo,

Tatjanin muž je iskrsnuo

I mog ćemo junaka sada,

U ovom crnom času jada,

Da ostavimo, možda s tugom,

Zanavek... Dosta leta, zime,

Lutasmo istim putem s njime!

Kliknimo sada jedan drugom

Ko pozdrav naše »ura!« slavno

Vreme je (zar ne?) već odavno

XLIX

Moj čitaoče, ma ko bio,

Da oprostim se s tobom želim

Ko prijatelj i sadrug mio...

Pa zbogom. Ma šta putem smelim

Tražio ti kroz strofe moje;

Da l' uspomene burne svoje,

Da 1' odmor što od truda leči,

Da 1' žive slike, jetke reči,

Il'  pravopisne moje greške, -

Daj, bože, da bar jednu mrvu

Za maštanja, za radost prvu,

Za novinarske spletke teške

Nađeš nad mojim pognut slogom!

Raziđimo se s ovim. Zbogom!

Napomena:
Puškin je na Onjeginu radio osam godina. Isprva zamišljen kao oponašanje Byronova komičnog epa Don Juan, an epic satire, pa prema tome kao romantična knnjiževna vrsta. Tek kasnije djelo zauzima mjesto uz ruske realističke romane, gdje je čest lik suvišnog čovjeka.

________________________________

Aleksandar Sergejevič Puškin je ruski pjesnik rođen 6. 06.  1799. godine u Moskvi, a umro je 10. 02. 1837. godine u Petrogradu. Potomak stare osiromašene plemićke porodice, u ranom djetinstvu prepušten odgoju kmeta Nikite Kozlova i oslobođene kmetice Arine Rodionovne Jakovljeve, kojoj zahvaljuje svoje odlično poznavanje ruskog narodnog stvaralaštva i jezika. Školovao se u plemićkom učilištu u Carskom Selu, u kome je, zahvaljujući liberalnim nastavnicima, vladao duh političkog slobodoumlja. U liceju je pripadao progresivnom književnom kružoku "Arzamas". Od 1814. godine Puškinovi stihovi se štampaju i slava mladog pjesnika naglo raste. Apstraktno plemićko inteligentno volterijanstvo sa svojim skepticizmom prema religiji i carizmu te oslobodilačke ideje izazvane 1812. godinom tvorile su duhovnu podlogu sredine u kojoj je rastao. Na Puškina je u tom smislu snažno djelovao istaknuti mislilac P.J. Čadajev. Iz liceja je izašao kao štovatelj Radiščeva i Voltairea, kao pjesnik slobode i protivnik autokratizma. Služio je nominalno u ministarstvu vanjskih poslova. Kretao se u društvu progresivnih intelektualaca (K.F. Riljejev, V.K. Kjuheljbeker, A.A. Deljvig, I. Puščin). Godine 1819. stupio je u literarni kružok "Zelena svjetiljka". Njegovi necenzurirani stihovi i politički epigrami kruže u prijepisima. Mjesec dana prije istupa dekabrista na Senatskom trgu piše mu njegov vođa Riljejev: U tebe su uperene oči Rusije, tebe vole, tebi vjeruju, u tebe se ugledaju. Budi pjesnik i građanin.

Car Aleksandar kažnjava mladog pjesnika progonstvom na jug Rusije, koje je potrajalo od 1820. do 1824. godine. U besarabijskom gradu Kišinevu Puškin se zbližio s aktivnim članovima "Južnog društva" Pesteljem, Orlovom i Rajevskim. Revolucionarna previranja u Europi ojačala su pjesnikovo buntovno raspoloženje. U pjesmi Bodež (1821. godine) Puškin govori o careubojstvu, a u poemi Gavrilijada istupa protiv religije. Puškin je 1824. godine otpušten iz službe i prognan u zavičajno selo Mihajlovsko, gdje je proveo dvije godine. Na dan dekabrističkog ustanka 1825. godine Puškin je bio u Mihajlovskom I ta ga je okolnost spasila od kazne koja je zadesila sudionike ustanka. Novi car Nikola I "oprašta" Puškinu (1826. godine) i dozvoljava mu povratak u Petrograd, ali ga stavlja pod stalni nadzor policije i osobno cenzurira njegova djela. Teško podnoseći reakciju koja se svalila na Rusiju poslije ugušenja dekabrističkog ustanka, Puškin misli na bijeg u inozemstvo, što mu ne polazi za rukom. Godine 1831. ženi se Natalijom Gončarovom.  Otmjeni dvorski krug nije trpio Puškina I osvećivao mu se intrigama i klevetama. Car želi poniziti autora jetkih epigrama pa ga 1834. godine imenuje kamerjunkerom, zvanjem uvredljivim za pjesnika s obzirom na njegov ugled i godine. Kojekakve udovice šalju Puškinu anonimna pisma s aluzijama na odveć intimne veze njegove supruge i cara. Strastveni pjesnik izaziva na dvoboj (27. 01. 1837. godine) Francuza D’Anthesa, avanturistu i intriganta u dvoboju Puškin biva smrtno ranjen i umire nakon dvodnevnih muka. Književno formiranje Puškinovo poklapa se s vremenom kad u Rusiju prodiru demokratske ideje francuske revolucije. Osamnaestogodišnji Puškin izražava mržnju prema samovlasti i ističe misao da monarh ne caruje na temelju svoga podrijetla nego na temelju zakona svoje zemlje. Omladina uči napamet Puškinove stihove, koji su izražavali osnovne ideje dekabrista. Oko 1820. godine Puškin počinje pisati svoje poeme Ruslan i Ljudmila u duhu usmenoga stvaranja. Dok je boravio u progonstvu na jugu Rusije, Puškin je čitao engleskog romantika Byrona. Priroda Krima i Kavkaza odrazuje se u djelima iz toga razdoblja, kojima ujedno počinje u ruskoj književnosti "romantizacija prirode". Napose su za ruski romantizam značajne poeme Kavkaski zarobljenik,Braća razbojnici, Bahčisarajski vodoskok, Cigani.

Njegovo glavno djelo, roman u stihovima Evgenije Onjegin, koji je započeo pisati na jugu 1823. godine, prožeto je skepsom, pesimizmom i donekle pomodnim bajronovskim "svjetskim bolom". Progonstvo u zabitnom seocu Mihajlovskom bilo je veoma plodonosno. Napisao je glavni dio Evgenija Onjegina, dovršio poemu Cigani, napisao dramolet Scena iz Fausta, roman u stihovima Grof Nulin, zatim Pjesme o Stjenki Razinu (posve u duhu narodne pjesme), nekoliko značajnih i originalnih rasprava o romantičkoj I klasičnoj poeziji te o basnama Krilova. Njegova lirika iz tog razdoblja dostiže vrhunac. Dvogodišnji prisilni boravak na selu ponukao ga je da se pozabavi ruskom prošlošću i stvori povijesnu tragediju Boris Godunov, u kojoj je postavio problem odnosa između naroda i cara despota. Po povratku u Petrograd, Puškin piše lirske pjesme (Arion, U dubini sibirskih ruda...) te poemu Poltava. Dobrovoljno sudjelovanje u rusko - turskom ratu urodilo je putopisom Putovanje u Arzrum. U Boldinu je 1830. godine napisao svoje "male tragedije": Škrti vitez, Mozart i Salieri, Pir za vrijeme kuge, Kameni gost, zatimPripovjesti Pokojnog Ivana Petroviča Belkina, Bajke o Baldi, O ribaru i ribici, dovršio Evgenija Onjegina. Tridesetih godina stvara Brončanog konjanika, genijalnu apoteozu Petra Velikoga. U Dubrovskom i Kapetonovoj kćeri postavlja problem seljačke pobune i ozbiljno proučava povijest Pugačova.

Puškin je bio nadahnuti vjesnik naprednih ideja svoje epohe. Marx je u svojim političkim radovima o Rusiji citirao Onjegina, tu "enciklopediju ruskoga života dvadesetih godina" (V.G. Bjelinski). Puškin je bio publicist, pisac kritičkih članaka o američkoj i engleskoj demokraciji, o eksploataciji radnika u engleskim tvornicama sukna, te ropstvu američkih Crnaca. U ruskoj književnosti Puškin je novator jezikom, stilom i sadržajem. U Borisu Godunovu prekinuo je, nadahnut čitanjem Sharespearea, s tradicijom pseudoklasične drame. Nedovršena drama Rusalka uvodi bogati folklor u umjetnost. U lirskoj poeziji je mnogostran: ljubav, intimni doživljaji, lirski zanosi, ljudske strasti, odnos prema društvu, prijatelji i neprijatelji, slike prirode, starina i suvremenost. Sve to odjekuje u Puškinovoj lirici. Na polju umjetničke proze probio je put u realizam. Prije Gogolja, Dostojevskog i čehova dao je galeriju priprostih, jednostavnih, tzv. malih ljudi. U Puškinovim stihovima i prozi ogledaju se nesrodne zemlje i udaljene epohe: drevni Istok, klasičan svijet, srednji vijek, narodi Europe, Rusija, epohe Petra Velikoga i suvremeno rusko društvo. Prema Bjelinskom, njegova je poezija "primila i ujedinila u sebi kao velika rijeka, sve pritoke prethodne izvorne književnosti i vrativši ih svijetu u novom, preobraženom obliku, odredila daljnji sjajan put ruske literature". Svojom visoko razvijenom svješću o pozivu pjesnika, svojim humanističkim idejama i naprednim pogledima na svijet, a i kreativnim snagama rođenoga genija, Puškin je ivanredna ličnost ne samo ruske nego i svjetske književnosti. Još 1842. godine pojavio se u Vrazovu Kolu (II) prvi prijevod novele Pikova dama objavljene u originalu 1834. godine. Otad su ga u nas prevodile sve generacije od Vraza i Trnskog preko Harambašića i Martića do Kombola, Krkleca i Cesarića.