Ep o Gilgamešu

Ep (epopeja) o Gilgamešu je najstarije književno djelo za koje znamo. Smatra se praizvorom sve epske poezije, a nastao je tako reči u praskozorje civilizacije. Iako ne možemo precizno da odredimo vrijeme njegovog nastanka, pretpostavljamo da je mnogo vijekova stariji i od Homerovih epova, Starog zavjeta ili Veda i Upanišada.

Ovaj sumersko - akadski ili sumersko - vavilonski ep stvoren je i zapisan u Mesopotamiji, međuriječju, oblasti između rijeka Eufrata i Tigrisa. Pretpostavlja se da se, u neko neodređeno vrijeme u prošlosti, narod Sumera spustio sa sjevera i naselio u donjoj Mesopotamiji. Oni su začetnici najstarije sačuvane kulture i tvorci prvog pisma u istoriji civilizacije. Sumeri su kao narod nestali u drugom milenijumu pijre nove ere, stopivši se sa brijnim semitskim narodima koji su ih okruživali, ali jezik kojim su govorili i pismo kojim su pisali čuvani su u Mesopotamiji u religioznim obredima i pismima još dugo poslije njihovog nestanka: poslednji zapisi na sumerskom potiču iz prvog vijeka prije nove ere, a nakon toga su i sumerski jezik i klinasto pismo definitivno nestali.

Ep o Gilgamešu pronađen je godine 1849, kada je O. H. Lejard otkupio Ninivu i u ruševinama biblioteke cara Asurbanipala zatekao mnoštvo tekstova ispisanih klinastim pismom; taj materijal spakovan je u sanduke i poslat u London. Prašnjavu gomilu polomljenih glinenih ploča tek 1874. uspio je da sredi i pročita Džordž Smit, utvrdivši da pred sobom ima dijelove do tada potpuno nepoznatog epa. Praznina je bilo dosta, a kako je čitav slučaj bio dobio neobično veliki publicitet, list Dejli Telegraf raspisao je nagradu za onoga ko pronađe dijelove koji su nedostajali. Smit je sam otputovao u Mesopotamiju i, gotovo nevjerovatnom srećom, u ruševinama Ninive pronašao upravo one komade pločica koji su upotpunjavali priču o potopu, prekinutu na najzanimljivijem mjestu. Situcija sa tekstovima, međutim, nije nimalo jednostavna. Gilgameša su, kao junaka natprirodnih moći, slavili u pjesmama mnogo ranije od 7. vijeka, iz kojeg potiče ninivska verzija. Poznato je pet kraćih poema na sumerskom jeziku, zapisanih na tablice još u prvoj polovini drugog milenijuma prije n.e. Te poeme se uslovno nazivaju Gilgameš i zemlja živih, Gilgameš i nebeski bik, Gilgameš i Aka od Kiša, Gilgameš, Enkidu i podzemni svijet (iliGilgameš i vrba) i Smrt Gilgamešova.
Dobro je znati da su praznine u tekstu Epa o Gilgamešu znatno veće nego što se to, sudeći po rekonstrukcijama iz popularnijih izdanja, obično misli. Ninivska verzija prvobitno je imala oko 3000 stihova od čega je do nas doprlo svega 1200 čitavih, i otprilike isto toliko oštećenih.

Što se tiče datovanja Epa o Gilgamešu, među stručnjacima ima dosta razlika, ali ipak preovladavalo uverenje da je poema nastala u periodu izmedu 13. i 21. vijeka prije n.e.. Najmlađe datiranje - terminus ante quem - je oko 1800. prije n.e. ali se većina specijalista s tim ne slaže. Inače, niko ne sumnja da je postjao istorijski Gilgameš, koji je zaista vladao u Uruku negdje između 2800. i 2700. godine prije n.e.

Zanimljivo je da ime Gilgameš, kako je utvrđeno, znači otac - junak ili stari čovjek - junak. Enkidu, pak, u poemama koje prethode ninivskoj verziji nije saborac i prijatelj Gilgamešov već njegov sluga. Značenje njegovog imena tumači se na razne načine, kao gospodar brana i kanala, kao gospodar rita i močvare, ili kao stvorenje boga Ea(Enkija).

U epu se govori o legendarnom junaku Gilgamešu, kralju u gradu Uruku, bio je 2/3 Bog, a 1/3 čovek. Samim tim što je bio čovek bio je i smrtan. Njegov prijatelj bio je Enkidu koga je boginja Aruru stvorila od blata i oživela sa namerom da savlada Gilgameša ali su se njih dvojica sprijateljili. Enkidu je bio ceo čovek, smrtan i kada je umro Gilagameš je bio strahovito ojađen. Bez njega više nije hteo da živi, nije jeo bio je tužan, lutao je zapušten po pustinji, jadikovao je i rešo da ode u podzemni svet da traži travu besmrtnosti da bi oživeo svoga prijatelja. U podzemnom svetu saznao je da neće uspeti, jer su bogovi besmrtnost zadržali za sebe. Našao je travu, međutim, ukrala mu je lukava zmija, vraća se bez nje i umire u svojoj palati u snu.

Lepotu i vrednost epa čine humanizam i čovekoljublje, ljubav prema prijatelju za koga sve treba učiniti i bez koga je život prazan. Pokušaj da se život održi i smrt prevaziđe je u tome da stvori besmrtno delo. Govori o nemogućnosti da se čovek približi večnosti a to može samo stvaranjem dela trajne vrednosti koje će o njemu da govore i nakon njegovog fizičkog nestanka.

Humanizam u epu je veoma izražen u druženju Gilgameša i Enkidua i tek je samoća naterala Gilgameša da razmišlja o smrti. Samu reč smrt nigde ne nalazimo u epu, iako je ona presudna, nego se o njoj govori posredno. Bez obzira na starost epa, neke teme su savremene, večne i bliske svakom čoveku: čovekoljublje, želja da se prevaziđe smrt, i da se delima čovekov život pomeri u večnost. U ovom epu pominje se Veliki potop koji je uništio ljude i stigao do Brega bogova gde oni na vrhu čuče prozebli i mokri.

Kratak sadrzaj ploča

Prva ploča - Na početku ploče opisan je utvrđeni grad Uruk i njegov kralj Gilgameš. On vlada kao silnik, i narod traži od bogova da stvore junaka koji će ga savladati. Po zapovedi Anua, boga neba, boginja Aruru ga načini od blata ovlaživši ga pljuvačkom. To je novi junak Enkidu. Jeo je travu i pio vodu zajedno sa poljskim životinjama. Nekom je lovcu zasipao jame i uništavao postavljene zamke. Ovaj se prituži Gilgamešu, koji mu dade mladu ženu da svojim čarima zavede Enkidua i tako ga odvoji od stoke. Tako se sve i dogodi. Žena opisuje Enkiduu Gilgameša i njegovu snagu, a Enkidu odluči da se s njim bori. Zajedno sa ženom stiže u Uruk, gde ih narod svečano dočeka. Međutim, Gilgameš je sanjao čudan san. Po majčinom tumačenju sna, on će pobediti jednog junaka koji će mu posle te borbe postati prijatelj i brat.

Druga ploča - U prvom delu se opisuje sastanak Enkidua sa Gilgamešom i njihova borba u kojoj pobeđuje Gilgameš. Posredstvom njegove majke, oni postaju prijatelji i braća. U drugom delu Gilgameš poziva Enkidua da zajedno pođu u Kedrovu šumu i ubiju njenog čuvara strašnog Humbabu, koji je uvredio Šamaša, boga sunca, a neprestano uznemirava i stanovnike bregova.

Treća ploča - Na trećoj ploči opisuje se Enkiduova čeznja za stepom. Enkidu napušta grad, i odlazi u stepu, i Gilgameš tuguje za njim, tuguje i ceo Uruk. Gilgameš odlazi u stepu nalazi Enkidua i uspjeva da ga nagovori da se vrati u Uruk. Enkidu pripovjeda Gilgamešu o svome snu: da ga je neka sila bacila u podzemlje, u svjet mrtvih, gdje je kraljica podzelja naredila da se Enkiduovo ime upiše u glinu.

Četvrta ploča - Šamaš, bog sunca, šalje Gilgameša i Enkidua da ubiju strašnoga Humbabu jer ga je uvredio. Gilgameš to objavljuje knezovima u gradu. Njegova majka moli ŠamaŠa da u borbi pomogne sinu. I Enkidua moli da ga zaštiti. Gilgameš i Enkidu dođu do Kedrove šume iza koje se diže Breg bogova. Uz pomoć Šamaša i ratnog boga Niniba, oni ubiju Humbabinog čuvara šume. Enkidu klone, a Gilgameš ga hrabri i nagovara da pođu dalje. Tako stigoše u šumu.

Peta ploča - Opisuje se njihov dolazak u Kedrovu šumu, u potraga za Humbabom. Kada zanoće , Enkidu usni san, koji Gilgameš protumači kao dobar i sa radosnim značenjem, U dvoboju savladaju Humbabu, Gilgameš mu odsječe glavu, i stavi na koplje i donese u Uruk.

Šesta ploča - Po povratku Gilgameš opra svoje oružje i obuče novu odeću. Bio je lep, pa i sama boginja Istar baci pogled na njega. Zove ga da joj bude ljubavnik, ali on odbija i nabraja joj sva njena rđava dela. Istar se potuži ocu Anuu i traži od njega da pošalje čarobnog bika, koji bi ubio Gilgameša. Anu joj ispuni želju, ali Gilgameš i Enkidu savladaju i ubiju bika. Istar se pope na zid grada Uruka i prokle Gilgameša. Gilgameš i Enkidu slave sa narodom pobedu nad nebeskim bikom.

Sedma ploča - Enkidu priča Gilgamešu svoj poslednji san: zgrabio ga orao i odneo visoko, a zatim ga ispustio te se na tlu razmrskao. On predoseća da taj san znači nesreću. I Gilgameš uviđa da mu bogovi nisu više naklonjeni. Enkidu se razboli i leži dvanaest dana u groznici. Na kraju proriče svoju smrt.

Osma ploča - Enkidu umire, a Gilgameš se, žalostan, seća sretnih dana koje je proveo sa prijateljem. Šest ga je dana i šest noći oplakivao, a sedmoga dana sahranio. Pun boli luta stepom i susreće lovca. Jada mu se kako je izgubio prijatelja i kako se sada i sam boji smrti.

Deveta ploča - Gilgameš je uznemiren, boji se smrti. Hoće da ode do Utnapištima, svoga praoca, od koga želi da sazna kako bi mogao postići večni život. Jurio je preko stepe i stigao do brega Mašu, na kome je kapija kroz koju prolazi sunce. Nju čuvaju škorpioni. Na njegovu molbu oni ga puste u mračni klanac. Dugo je putovao kroz tamu, a kad je izašao na svetlo, pokloni se Šamašu, bogu sunca. Ovaj ga uputi do Vrta bogova, iza koga se nalaze Svetsko more i Vode smrti, gde na jednom ostrvu živi Utnapištim. Gilgameš stigne do Vrta bogova, ciji kedrovi nose na sebi razne dragulje kao plodove.

Deseta ploča - Opisuje Gilgamešov susret sa Siduri Sabitu. Kada dođe do Siduri Sabitu kazuje joj svoje patnje i kuda je krenuo. Ona ga odvraća. Još jedan nagovještaj uzaludnosti traganja i potvrda da je čovjekova sudbina unapred određena te da se od smrti ne može pobjeći. Ona mu savjetuje da jede i pije, da se veseli uz harfu, frulu i igru, da se raduje u naručju žene. Ova hedonistička slika djeluje snažno u kontrastu sa predhodnom mračnom slikom ljudske sudbine, što još vise Gilgamešovom životu daje težinu i sumornost.

Jedanaesta ploča - Sadrži priču o velikom potopu, koju Utnapištim kazuje Gilgamešu. Za razliku od Gilgameša koji je stalno u pokretu, nemiran i stvoren da se bori Utnapištim se povukao u miran život kojim su ga bogovi nagradili. Iz priča o potopu karakteristična su dva momenta:

1. o Utnapištinovoj sebičnosti
2. preplašenost bogova od potopa

Kada Utnapištimu Ea, bog dubina, saopštava odluku bogova o potopu, i daje mu uputstva kako da spasi sebe i porodicu, što je ovaj i uradio. Naprotiv kada dolazi do čudotvorne trave želi da je podjeli svima, a ne da je sam pojede.

Dvanaesta ploča - Gilgameš nema mira. Poziva čarobnjake i sveštenike i traži od njih da mu dozovu Enkiduov duh. Oni ga šalju u Podzemni svet, ali on ne uspeva da vidi Enkidua i da s njim govori. Po povratku iz podzemlja, na Gilgamešovu molbu Ea mu omogućuje da ugleda Enkiduovu senu i da s njom razgovara. Enkidu mu ne otkriva tajnu života i smrti jer »ako bih ti otkrio zakon zemlje koju sam video, ti bi seo i zaplakao«. Na ponovnu Gilgamešovu molbu, Enkidu opisuje svoje stanje i nestaje pre nego sto je Gilgameš mogao da ga još nešto pita. Gilgameš se vraća u Uruk i umire u svojoj palati.